Живот гондолијера који је у Венецији заволео Српкињу

Francesco Gambirasi један је од ретких гондолијера који чувају стару аутентичност града на води. Већина туриста се диви његовој вештини док управља гондолом кроз уске канале места које је симбол романтике и традиције, али мало ко зна да овај Венецијанац има посебну везу са Србијом. Његова супруга Јасна Савић рођена је у Шапцу, а њихова љубавна прича је подједнако занимљива као и живот који воде између два света.

Од малих ногу на води
Отац му је занатлија који прави форколе- дрвене носаче за весла, а деда је први држао брод на весла за рентирање. Одрастајући у таквом окружењу, већ са три године почео је да весла. До 14. године је био полупрофесионални веслач, а касније је наставио каријеру у веслачким клубовима. Док је био у војсци, отац га је позвао и предложио му да се пријави на конкурс за гондолијера. Процес је био захтеван- од теста опште културе, више од 120 сати учења о историји Венеције, до завршног испита у којем је морао да покаже вештину веслања кроз најизазовније делове града. Након успешног полагања, постао је заменик гондолијера, а касније добио и своју дозволу. Тренутно у Венецији постоји 440 гондолијера. После три деценије, општина је недавно доделила седам нових дозвола.

-Већ сам радио у том окружењу пре него што сам постао заменик, па су ме сви познавали. Један старији гондолијер ми је рекао: „За годину- две ћу одустати, ако желиш, дозвола може да иде теби, пошто немам синове.“ Тако сам добио дозволу- прича он.

Живот на веслу
Посао гондолијера није лак. Радни дан завршава се касно увече, око 23 сата, нарочито током туристичке сезоне. Почиње у 9 ујутру, јер приоритет имају транспортни бродови који доносе намирнице у Венецију. Десет станица за гондоле распоређено је дуж Канала Гранде. Лети, између 13 и 14 сати, станице се затварају због ручка. Стари гондолијери никада нису радили у том периоду, јер је превруће.
-Највећи изазови су брзи моторни чамци који праве таласе, али и временски услови који могу бити непредвидиви. Ветар не утиче само на струјање ваздуха, већ и на воду, па је сваки дан на каналу другачији. Највећи проблем представљају бродови и транспортни чамци, који возе веома брзо, стварајући таласе. Велики таласи могу да оштете гондоле, а поправка је компликована, јер има врло мало мајстора који то раде- напомиње.

Фото: Приватна архива

Туре старих мајстора
Francesco предлаже организовање тура које би приказале традиционалне венецијанске занате, попут израде форкола, металних делова за гондоле и златих листића. Ове радионице, удаљене од туристичких рута, представљају прави драгуљ Венеције.

Свака гондола је персонализована и има своје име, па тако и она коју вози Francesco. Иако је то реткост, неискусни гондолијери или непажљиви путници могу да узрокују превртање, као прошле године кад се клијент нагло померио, нарушивши баланс пловила. Зато је важно да путници имају поверења у гондолијереву вештину управљања.

Митови и традиција
Гондоле су некада биле транспортно средство, данас туристичка атракција. Раније су људи долазили у Венецију возом, улазили у гондоле и одлазили до својих одредишта. Пре Другог светског рата, сви који су знали да веслају били су морнари, а након рата постали су гондолијери. Зато је њихова униформа и даље везана за морнарицу- црне панталоне, црне или беле патике (никада боси), класичан сламени шешир са плавом траком.

Фото: Приватна архива

-Да бисте били гондолијер, морате волети Венецију, њену традицију и културу. Морате је познавати као свој џеп, а не смете бити вођени само зарадом, већ љубављу према самом послу. Гондолијери морају бити лепо васпитани, јер су они лична карта Венеције коју цео свет препознаје- подвлачи поучен искуством рада током дугих 26 година.

Један од митова који Francesco разбија јесте да гондолијери певају.

-То никада није била традиција. Некада путници затраже да певамо, али то није нешто што је у опису нашег посла. Поједини гондолијери ће то учинити за већи бакшиш, а неки, враћајући се с посла, певају за своју душу. Гондолијери не смеју да причају телефоном док раде. Када изађу на Канал Гранде, разговор је забрањен и кажњив- објашњава он.

Љубав и веза са Србијом
Његова љубавна прича са Јасном Савић почела је на необичан начин. Упознали су се у Венецији, где је Јасна радила у бутику високе моде. Први сусрет је био случајан, али судбоносан. Будући да готово сви објекти имају улаз с копна и воде, он је Јасну приметио пролазећи гондолом сваког јутра. Заједничка другарица их је упознала у једном кафићу.

Фото: Приватна архива

-Када смо се први пут срели, случајно сам га полила пићем. Заљубио се на први поглед, али сам ја неко време оклевала, будући да о гондолијерима круже бројне предрасуде. Свако јутро ми је остављао доручак са поруком када је пролазио поред бутика, био је веома пажљив и искрен и на крају сам се уверила да је прави човек за мене- прича Јасна.

Први пут су се пољубили, симболично, на Дан Венеције и од тада су нераздвојни. Франческо је, захваљујући Јасни, упознао српску културу и Србију. Шабац, град у којем Јасна има корене, посебно га је очарао својом топлином. Иако на први поглед немају много тога заједничког, Срби су, као и Венецијанци, веома гостољубиви. Примећује и да су Српкиње сналажљивије и самосталније од Венецијанки.
-У Србији се осећам као да сам се вратио у време када су продавнице биле мање, трговци љубазнији, а људи топлији. У Венецији смо сви навикли да живимо у заједници, али у Србији сам то доживео на један другачији начин. Сви су вољни да ми помогну кад чују да сам странац, а такође уживам у посети пијацама какве ми више немамо- каже.

Венеција- град контраста
Живот у Венецији је специфичан: без аутомобила, с кретањем пешице или воденим превозом. Разлике у друштвеном статусу нису виљиве. Град захтева прилагођавање његовим правилима, што резултира мирним начином живота без буке и криминала. Зато је или волите или не.

Последњи заштитници Венеције
Верује да су гондолијери последњи заштитници старе Венеције. У граду који се мења под утицајем масовног туризма, једини још увек веслају и чувају дух некадашње лагуне.

-Ако нас не буде, Венеција ће изгубити један од својих најважнијих симбола. За мене су гондолијери последњи велики заштитници и једини веслачи Венеције, зато је мој посао да је штитим онакву каква је некада била. Неће нам се ништа десити ако је до нас. Једино што би могло да промени ситуацију јесу неке драстичне одлуке са врха, венецијанске или италијанске владе- додаје Francesco.

Многи туристи питају да ли су канали ископани или је Венеција изграђена на води. Истина је да је Венеција подигнута на дрвеним стубовима дугим 30 метара, забоденим у тло. Овај специфичан терен не садржи кисеоник, што спречава труљење дрвета. Стубови су постављени густо један уз други, а на њима су грађене камене зграде. Тако су се мала острва у лагуни повезивала мостовима, формирајући град какав данас познајемо. Али за њега Венеција није само град- она је начин живота, баш као што је и љубав према Србији постала део његовог бића.

-Сви воле Венецију, и то је нека чудна љубав- воле је као да је особа, члан породице, пријатељ. Венеција није само град- она је начин живота. Венеција и Србија су тако необично лепе, обе имају душу и то је најважније- закључује Francesco.