Завршетак специјализације није и крај учења

Докторка Мина Виторовић тренутно је на завршној, петој години специјализације из интерне медицине. Ова млада лекарка истиче да је још од поласка у средњу школу знала да ће се бавити медицином и да није размишљала о алтернативном позиву. „Одувек ми је медицина била изазов, окупирала пажњу и моју љубав“, каже др Виторовић.

-Још у првом разреду средње школе сам знала да ћу уписати медицину а можда је томе у одређеној мери допринела и старија сестра која је такође лекар. Велика жеља и љубав према том позиву који су започели у раним средњошколским данима, никада нису престали. Студије медицине уписала сам 2005. године и то је био логичан след, никада заправо и нисам размишљала о нечем другом. По завршетку Медицинског факултета у Београду уследило је стажирање, затим привремена запослења, а од 2018. године у шабачкој болници. Од 2020. сам на специјализацији из интерне медицине и то је била моја жеља од факултета. Увек ме је та област занимала јер је обимна, свеобухватна. Те жеље иначе, које имате као студент или млад лекар некада се промене, па тако док не почнете да радите вам је блиска једна област или желите усавршавање у некој грани медицине, а онда се то промени. Када сте на послу, у сталном контакту са пацијентима, може да се деси да развијете занимање за још неку или сасвим другу област. Код мене се то није ипак није десило с обзиром да ми је интерно увек било блиско али постоје две гране из те области које ме нарочито занимају – кардиологија и ендокринологија. Радом на интерном одељењу развила се љубав према ендокрини тако да се надам да ћу по завршетку специјализације, наставити у том правцу – истиче др Мина Виторовић.

др Мина Виторовић, Фото: "Глас Подриња"

Пре доласка у Службу интерне медицине Опште болнице, др Виторовић је праксу стицала у Служби хитне помоћи, Ургентном пријему. Време короне донело је ангажовање у црвеној и зеленој зони.

-Где год да сам радила имала сам одличан однос са колегама. Овде на интерном када сам дошла као млад лекар, сви су помагали, укључивали у посао. Од самог старта сам заједно са још неколико младих колега била укључена у све. Нисам размишљала да покушам негде у иностранству да се запослим. Мислим да и овде има простора да се напредује а да све технилогије и иновације стижу и код нас. Није опција отићи негде. Учење јесте константно и не завршава се кад добијете диплому по завршетку студија. Увек се појављује нешто ново, из свих области медицине – наводи специјализанткиња.

Да је тешко у целости одвојити пословно од приватног, потврђује докторка истичући да осећања, брига, оно што се догађа током радног времена у болници, не може тек тако да се затвори и остави у некој углу.

Да је тешко у целости одвојити пословно од приватног, потврђује докторка истичући да осећања, брига, оно што се догађа током радног времена у болници, не може тек тако да се затвори и остави у некој углу

-Не носимо посао кући у буквалном смислу, али тешко да оно што се догађа у болници, током радног дана може тамо и да остане. Неких дана је лакше, неких опет теже, али на неки начин све носите са собом. Научите временом, да идете даље, да дате све од себе.

Не можете да радите овај посао ако га не волите. Медицина се не уписује на „можда бих могао“ да се тиме бавим. Или је волите или не, нема између. Сатисфакција су пацијенти који се враћају, код којих примећујем напредак, кад неком помогнете на било који начин, то је одмах приметно, кад неког рецимо ослободите бола или допринесете да се осећа боље, то нема цену – објашњава докторка Виторовић.

За докторку Исидору Исаковић, специјализанткињу треће године анестезиологије медицина, како сама признаје, није била први избор када је уписала Шабачку гимназију, информатички смер. Много фактора је утицало да се њене жеље за наставком школовања и избором факултета промене, између осталог и савети деде, такође лекара, др Исаковића, познатог шабачког гинеколога.

-Била сам у то време најранијих школских дана неодлучна када је наставак школовања у питању па сам чак ишла и на тест професионалне оријентације који је за резултат имао добре параметре за бављење медицином. Међутим, у том тренутку та опција ми је била потпуно далеко иако је деда био лекар и знао ми говорити да сам добар „мануелац“, неко коме би медицина „легла“. У нади да ћу једног дана бити хирург, после гимназије сам уписала Медицински факултет у Новом Саду. И тада сам се двоумила између медицине и стоматологије и на оба сам била примљена али је ипак коначна одлука пала на медицину. Једноставно сам осетила да морам да радим овај посао, да је то оно што волим. Волим све што она доноси – динамику, узбуђење, изазов. Велику подршку сам имала од родитеља кад је целокупно моје образовање у питању. Специјализација из анестезиологије је дошла као след догађаја иако током школовања признајем није била прва опција. Међутим, како то ваљда само живот намести, сада могу са сигурношћу рећи да иако та област није била први избор, јесте био прави избор – прича др Исаковић.

др Исидора Исаковић, Фото: "Глас Подриња"

После завршеног стажа у Новом Саду и полагања државног испита, затекло је увођење ванредног стања због пандемије корона вируса. Уследило је више десетина пријава на конкурсе за посао а прво запослење је била здравствена установа у Шиду. Врло брзо стигао је позив из шабачке болнице.

-Нас петоро младих лекара је тада добило посао. Почела сам на Ургентном пријему али само на месец дана јер је било неопходно ангажовање на ковид одељењима. Тако сам распоређена у респираторну јединицу анестезиолошког ковид одељења и то је био први сусрет са службом и колективом где сам и сада. Прошле године је Служба анестезије обележила 50 година рада у Шапцу и она је сада одвојено одељење од хирургије у оквиру које је била раније. Специјализација је дошла после тога и јако ми се свидела та област. Анестезиологија је комплексна наука која захтева велико знање из различитих грана медицине, није уско специјализована, посебно интензивна нега која има примесе и интернистичке области, радиологије.. Морам нагласити и свесрдну подршку начелнице службе и колега. Сви су радо помагали, учили нас и то ми је било у најмању руку освежавајуће јер су старији лекари имали доста стрпљења и воље да нас упуте у све што нас специјализанте занима и што треба да знамо – наглашава др Исидора Исаковић.

Не треба ово радити ако је неко утицао на ваш избор, ако сте приморани. Све је лакше кад се воли то што се ради и док се учи и касније кад дође пракса. Било је и суза и нервирања, али не бих могла себе
да замислим себе у неком другом послу

У слободно време др Исаковић воли да путује. На релацији је Нови Сад где тренутно живи и Шабац где ради. С обзиром да је на специјализацији, на „кружењу“ је по здравственим установама, од наредне недеље на Институту у Сремској Каменици.

-Доста проводимо на послу, ту су дежурства, учење, и мада некад буде напорно, кључ је у организацији. Нађе се време за дружење а посао ми је омогућио и да доста путујем. Већи део слободног времена користим да одем негде, макар и на викенд, у дане празника, углавном су то дестинације по Европи. Док сам студирала, провела сам четири месеца у оквиру пројекта „Wоrk and travel“ у Америци. Тада сам упоредо учила и језике у случају да не буде посла овде. Међутим, отвориле су се опције за запослење, за специјализацију, усавршавање и одлазак више није опција. Они који мисле да ће се њихово учење завршити по добијању дипломе, не треба да уписују медицину. Усавршавање је перманентно. Не треба ово радити ако је неко утицао на ваш избор, ако сте приморани. Све је лакше кад се воли то што се ради и док се учи и касније кад дође пракса. Било је и суза и нервирања, али не бих могла себе да замислим себе у неком другом послу. Медицина ме је и као личност доста променила, надам се на боље – каже специјализанткиња анестезиологије др Исаковић.