Медицинска сестра Милена Драгојевић професији посветила живот

Ако било који посао желите да радите добро, не можете избећи емоције. Суштина живота је да помогнете другоме безусловно. Очекивањем награде за доброчинство или прижељкивањем нечега заузврат, однос међу људима претвара се у трговину. Овако медицинска сестра Милена Драгојевић објашњава своју љубав према професији којој је посветила живот. За две недеље одлази у пензију, а када упитате њене колегинице по чему је Милена посебна, одговарају да је она рођена да буде медицинска сестра.

Пре 44 године, брига о пацијентима који су се лечили у Служби интерне медицине била је специфичнија него данас када су на располагању ефикасна терапија и дијагностика. Посебно је захтевна била нега пацијената који су преживели инфаркт миокарда, због чега су се недељама опорављали на одељењу. Селекција сестара била је строга и углавном се у ову службу долазило по препоруци наставника који је ученике водио на праксу.

– По препоруци моје разредне Душанке Милојевић, одмах после завршене средње Медицинске школе примљена сам на интерно одељење. У почетку на месец дана да се види хоћу ли моћи да издржим толики обим посла. У то време многе младе медицинске сестре, сматрале су да је рад на интерном одељењу напоран за њих и тражиле су премештај у друге службе. Моја разредна је веровала да сам добар избор за интерно одељење и у њен суд нисам никада сумњала – прича Милена Драгојевић.

Зато је са једнаком посвећеношћу радила и на одељењу и у амбуланти, али и у гастроентеролошком кабинету. И брзо је стекла поштовање и колегиница и лекара, па је било уобичајено да се сви они саветују са Миленом око неге пацијената. Никога зато није изненадило када је пре десет година добила позив да се прикључи тиму Онколошког диспанзера шабачке Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“. Знали су да су са Миленом на добитку и особље и пацијенти.

– Ништа не може да се упореди са радом са најтежим болесницима. Није ми помогло ни 30 година искуства. Чини ми се да сам све морала да учим из почетка. Њима су од хемио терапије оштећене вене и дуго ми је требало да овладам техником давања терапије. Ови пацијенти су посебни. Никада нисам упознала храбрије људе. Част ми је што сам ових десет година била део њихових живота и што сам сведочила борби достојној филмова. Та срећа када се болест победи је неописива. Радујемо се и славимо заједно. А туга када нас неко од њих напусти је велика. Свесни су када је крај близу и прихватају то достојанствено. Најтеже ми је било када укључујем терапију вршњацима мојих ћерки – открива Милена.

„Како је поднео терапију?“, „Да ли сам свима јавила шта је требало?“, „Да немам пропуштени позив од неког пацијента?“, неретко су била питања са којима је одлазила кући. Рад у Онколошком диспанзеру не може се уоквирити сатницом. Можда је ово разлог зашто ниједна од три Миленине ћерке нису желеле да крену мајчиним путем. Једна је стоматолог, друга економиста, а најмлађа фармацеутски техничар. У шали, Милена за своју децу воли да каже да има „близнакиње и ћерку“, а у заслуженој пензији планира да ужива окружена децом, унучићима и пријатељима.

– Служба интерне медицине је сложан колектив. Сви дишемо као један. Много ће ми недостајати колеге и пацијенти. Једино ће ми бити лакше што нећу више гледати те младе људе који тек што су закорачили у живот, а већ су осетили неописиву бол и патњу. Али, када би ми била пружена друга шанса, поново бих одабрала исту професију. Памтићу лепе ситуације и радост коју смо сви осећали када се људима помогне. Помислите да је пацијент дошао до свог краја, а он се опорави. Такви тренуци нас уче колико је живот вредан и колико је сваки човек посебан – закључује Милена Драгојевић.