Наука је специфичан пут, њена лепота је у сталном откривању

Др Зоран Гајић, доживотни професор на Универзитету Рутгерс у Њу Џерзију

Доживотни професор на Универзитету Рутгерс у Њу Џерзију живот је посветио науци. Ту науку спојио је са великом љубављу према шаху, где је бриљирао као пионирски првак у некадашњој Југославији и освојио треће место на отвореном првенству Америке

Свако лето и повратак у Шабац евоцира успомене на град какав је некад био, а неизоставне шетње поред Саве постају део свакодневнице и проф. др Зорана Гајића враћају у нека давна времена. Недостају људи из генерације коју памти, али увек неко старо/ ново лице улепша дан. Доживотни професор на Универзитету Рутгерс у Њу Џерзију живот је посветио науци и други облик постојања њему је непознат. Ту науку спојио је са великом љубављу према шаху, где је бриљирао као пионирски првак у некадашњој Југославији и освојио треће место на отвореном првенству Америке. Докторска теза „Алгоритам шаховске игре“ Михаила Ботвиника сведочи о том преплитању које је исписало странице његове судбине...

Реченица која је променила све
Рођен је у улици Стојана Новаковића, где је и одрастао. Похађао Вукову и Гимназију, дипломирао и магистрирао на Електротехничком факултету у Београду. Професор Кокотовић му отвара видике реченицом „Ако стварно желиш да се бавиш науком, иди у Америку.“ Испоставило се да преко океана налази свој пут, слушајући старије и мудрије.

Носталгија

У Шапцу ме радују шетње поред Саве, али и дуже, од Јевремовца до Масарикове. Жао ми је што је река неискоришћен потенцијал града. Поглед између два моста је права релаксација. Бар имамо лабудове- моја деца Саву зову Лабудово језеро. Као мали, свако лето су проводили овде и причају свима да је код Рајка најбољи сладолед на свету. Људи су у Америци окупирани послом, овде се ипак живи пуним животом, а то је оно што тамо увек недостаје.


-Кад се он вратио, ја сам завршавао постдипломске студије. Та његова реченица и савет су ми били усмерење за даље. Америка је у то време, ‘79 године, пружала изузетне услове за бављење науком. Зато кажем да су најлепши период у мом животу докторске студије, иако су биле изузетно тешке. Чак сам за четири године успео и да магистрирам математику, али сам уживао. Имао сам све на располагању у време када је овде био проблем нешто и ископирати, свој мејлбокс на факултету. Тај рад и организација су ме вукли даље и олакшавали напорно учење- присећа се.

Борба за место преко океана
Убрзо по доласку у САД, почео је академску каријеру. Као младом професору додатан изазов била је и борба за доживотни уговор, јер је морао да објави велики број научних радова како би био конкурентан. Администрација је стално повећавала критеријуме, а десио се и велики прилив руских научника. У тој строгој селекцији, успео је оно што су малобројни. Осамдесете је отишао, четири године провео у Мичигену, где је радио докторат. Статус доцента стекао је ‘84, затим ванредног, редовног и доживотног професора и постао директор постдипломских студија за електротехнику и рачунаре. Заокружио је 41 годину универзитетске каријере.

Породица за понос
Супруга Верица је професор машинства, син Зоран и ћерка Марија завршили су молекуларну биологију. Син је након тога отишао на медицину, а ћерка уписала Принстон. Никад их нисмо притискали, а мислим да смо им били добар пример. Супруга ради у Дубаију, где сам и ја провео годину дана на усавршавању као гостујући професор. Дубаи је импресиван, са фасцинантном архитектуром. Много и паметно улажу у образовање.

-На факултету сам био сваки дан од седам ујутру до 23 сата. Док нисам имао породицу, тамо сам и јео у ресторану. И даље сам радно активан, имам тренутно два докторанта, држим курс Реинфорцемент Леарнинг, а реч је о процесу учења кроз оптимално аутоматско управљање. У истраживачком раду проводимо 70- 80 посто времена. Професори су стварно једна фантастична база података- објашњава.

О вештачкој интелигенцији
Појам вештачке интелигенције је маркетиншки преувеличан. Суштина је у све моћнијим рачунарима, али они неће заменити човека. Све је под људском контролом, а брзина обраде је оно што доноси највећи напредак.

„Микрокосмос“ идеја
Са око стотину научних радова у угледним часописима, девет књига из области линеарних и билинеарних система, оставио је снажан траг. Био је ментор великом броју доктора и магистара који су данас професори на престижним универзитетима. Наука му омогућава да креира свој мали микрокосмос у коме се идеје стално рађају и умножавају.

Фото: Глас Подриња


-Као младог, више ме је радовао успех у шаху него у школи. Љубав према науци дошла је касније, спонтано. Она вам даје мир у глави, држи вас фокусираним, да немате времена за тривијалности. Једноставно сте у свом свету. Сваког дана те идеје долазе, ви их само посматрате и развијате. Моји бивши докторанти, њих 14, данас су професори широм света и сви смо у контакту. Свако ко код мене докторира или магистрира може наставити сарадњу док се не устали на позицији на факултету или у истраживањима- напомиње.

Шахиста у души
Шах данас пратим углавном преко рачунара. Играо сам и турнир у Филаделфији, а са собом увек носим шаховске задатке из партија светских шампиона. То су подметачи које носим данима у џепу- никад ми није досадно. У души сам шахиста. Не читам дневне новине, раније сам уторком куповао „Њујок Тајмс“ због шаховске рубрике. Телевизор гледам ретко, јер немам времена, углавном прогнозу и мечеве Јокића и Ђоковића.


Шанса за младе научнике
Пре петнаестак година свако лето је проводио на Електротехничком и Машинском факултету. Много наших професора из Института „Пупин“ и „Тесла“, долазило је на неколико месеци или читав семестар и писали су заједно радове. У науку је неопходно стално улагати, али није свако тло на земљи плодно за младе научнике.

Фото: Глас Подриња


-Студенти који докторирају код нас добијају у Кини изванредне позиције. Кина се развија вртоглавом брзином и даје фантастичне услове. У Европу се мало долази. Неки арапски студенти се враћају у своје земље, имали смо и пуно студената из Ирака после ратова. Код нас се мало улаже у науку и то је један од горућих проблема. Млади губе мотивацију јер услови нису подстицајни. У Америци, професори зарађују довољно да се посвете искључиво науци, без бриге о егзистенцији- наглашава.

Фото: Глас Подриња


Не спринт, већ маратон
Истински би волео да је више младих у науци и да их школство више усмерава ка томе.
-Докторат у Америци је основна школа за науку. Супруга и ја смо довели из Србије неколико људи који су успешно докторирали. Нажалост, наше школство их не усмерава довољно ка науци. Наука је специфичан пут. Није спринт, то је маратон. Човек који се за њу определи мора да буде свестан тога, да има то у себи и да види лепоту у том откривању. Потребно је стрпљење да слажеш зрнца знања док не подигнеш пирамиду- закључује професор Гајић.
Д.Димитријевић