26. децембар 2018.26. дец 2018.
НА РАСКРСНИЦИ СА КРУЖНИМ ТОКОМ: ФИЛИП МИРАЗОВИЋ
Скромност је једина права величина
Нови број Гласа Подриња доноси причу о Филипу Миразовићу, који је завршио Ликовну академију у Паризу, у класи академика Владимира Величковића.
Одрастајући међу „Бојама и речима“ (култна шабачка група уметника), Филип Миразовић се определио за боје. Уз оца Радована, сликара, био је то не само логичан, него и пут Провиђења. До тринаесте године живео је у Малом Паризу, када се, заједно са породицом, преселио у онај прави и велики, престони град Француске. „Шабачка деоница“ није трајала дуго, али јесте довољно да заувек остане утиснута у корену његовог бића.
- Све што јесам у Шапцу је зачето, каже Филип седећи у свом атељеу у Иврију, предграђу Париза. Код нас је све сликовитије него у Француској и на Западу, где је некако линеарно. И данас носим у себи призоре наших села из целе Југославије, јер сам често са оцем путовао.
- Да ли ти само чини, зато што си био дечак, да је овде све живо и сликовитије него што јесте?
- Не, тако је увек. Мислим да сваки човек, ако је довољно свестан, успева да направи своје идеално место. Моје идеално место је Шабац. Постоје варијације градског и сеоског духа, као код Паскаљевића и Кустурице, иако је на филму све барокније. На Западу је чистије у сваком смислу, али и подаље од истинског хуманизма и људскости. Схватам да је тежак живот код нас, не идеализујем га, али има дубину, чак и у комшијским разговорима.
Опширније у штампаном издању.
Одрастајући међу „Бојама и речима“ (култна шабачка група уметника), Филип Миразовић се определио за боје. Уз оца Радована, сликара, био је то не само логичан, него и пут Провиђења. До тринаесте године живео је у Малом Паризу, када се, заједно са породицом, преселио у онај прави и велики, престони град Француске. „Шабачка деоница“ није трајала дуго, али јесте довољно да заувек остане утиснута у корену његовог бића.
- Све што јесам у Шапцу је зачето, каже Филип седећи у свом атељеу у Иврију, предграђу Париза. Код нас је све сликовитије него у Француској и на Западу, где је некако линеарно. И данас носим у себи призоре наших села из целе Југославије, јер сам често са оцем путовао.
- Да ли ти само чини, зато што си био дечак, да је овде све живо и сликовитије него што јесте?
- Не, тако је увек. Мислим да сваки човек, ако је довољно свестан, успева да направи своје идеално место. Моје идеално место је Шабац. Постоје варијације градског и сеоског духа, као код Паскаљевића и Кустурице, иако је на филму све барокније. На Западу је чистије у сваком смислу, али и подаље од истинског хуманизма и људскости. Схватам да је тежак живот код нас, не идеализујем га, али има дубину, чак и у комшијским разговорима.
Опширније у штампаном издању.
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
