Тамара и Љиља са Јованом и Анитом. Бели господин с десне стране, самоиницијативно се придружио за потребе сликања, Фото: "Глас Подриња"
БУДИ ПРИЈАТЕЉ ПРИЈАТЕЉУ
Јована и Анита од Врањске
Према подацима добијеним од ЈКП „Стари град“-Зоохигијена Шабац, на територији града је око 1.000 паса луталица. Анкета Удружења за заштиту паса „Право на живот“ показала је да чак 94% наших суграђана жели да се овај проблем реши, али немају довољно информација. Локални медији спорадично извештавају о овој теми, тек ако се догоди неки инцидент
Овонедељна прича је из праксе. Једна од оних са срећним крајем. Једна од оних које показују да када се коцкице сложе и сви раде свој део посла решење може да се нађе.
Све је почело претходног пролећа. Испред враштанске школе појавила су се два црна штенета. Две сестрице „бачене“ у нади да ће их деца заволети и удомити. То би била најбоља верзија оправдања неодоговорних власника, о другим мотивима сада не би теоретисали.
Ученици их нису пригрлили, али су црнке нашле уточиште испред „Вумове“ продавнице. Добре раднице су их редовно храниле и мењале воду. Бринуле о њима. За узврат, „Вум“ је добио један од најбољих аларма у историји трговине. Ноћу, када мештани утихну, врата се забраве, поред продавнице није могао проћи нико незапажен.
Почетком лета, несрећним случајем, једна од сестрица је погинула. Она које је преживела није дуго била усамљена. Редовни оброци и мажење привукли су још једног „другара“, за којег се на крају испоставило да је „другарка“ и то плавуша. Раднице „Вума“ су их из шале прозвале Јована и Анита, по учесницама једног ријалитија.
Добре раднице су их редовно храниле и мењале воду. Бринуле о њима. За узврат, „Вум“ је добио један од најбољих аларма у историји трговине. Ноћу, када мештани утихну, врата се забраве, поред продавнице није могао проћи нико незапажен
Преокрет се десио пре неких месец и по дана. Шинтери су дошли по црнку и плавушу, или Јовану и Аниту. Неко од комшија је пријавио да му смета лавеж у току ноћи и „сложио причу“ да нападају пролазнике. Љубитељи наведених њушкица били су тужни и затечени. Њима се нико није жалио, док су за понашање паса, углавном имали похвалне речи. Они који су их волели мислили су да је то крај.
Међутим, никад не завршавајте причу пре истинског краја. Ово је још један од доказа. Често и када мислите да је, није све изгубљено. Случај је хтео да је баш један од актера ових наших седмичних прича, новинарка „Гласа Подриња“ и осведочена заштитарка М.М. баш из Врањске. Плавуша и Црнка су јој се дебело увукле под кожу. Није могла да се помири са тим да су изгубљене и почела је стрпљиво да окреће бројеве телефона. Пронашла их је у градском Прихватилишту. Живе, али не и најсрећније.
Уз помоћ људи из удружења „Право на живот“ кренула је мисија спашавања. Надлежни из Града обезбедили су бесплатну вакцинацију и стерилизацију кучића. Након опоравка, Јована и Анита су поново транспортоване до Врањске. Прво једна, а онда је стигла и друга, обе дочекане са истом радошћу.
Док читате овај текст Јована и Аните уживају на јесењем сунцу испред „Вума“. С обзиром да иду неки кишовитији и хладнији дани, иста екипа која их је вратила кући ради на томе да им обезбедин адекватне кућице за зиму. Умеју ноћу да буду бучне, то се све комшије слажу, али и тад само воде њихова псећа посла и раде оно што најбоље знају: лају. С друге стране, када би остатак села бринуо о својим псима на адекватан начин, њих две током ноћи не би имао ко беспотребно да провоцира јер би сваки пас чувао само своје двориште. Али, док се ствари не среде, и људи не схвате да је одговорно власништво нешто што је у интересу не само животиња, већ и њих самих, молимо све „угрожене“ буком за разумевање и стрпљење.
