Иста љубав према књизи

Библиотека је саговорницама Гласа Подриња много више од места за позајмљивање књига. Она је место навике, инспирације и времена посвећеног себи и љубави према писаној речи

иста страст према читању, али и уверење да добра књига увек пронађе пут до читаоца. Кроз три приче представљамо Шапчанке, које у зрелој животној доби, ништа мање него у времену када су тек откривале чаробан свет књига, на посебан начин негују своју љубав према читању.

Гроздана Шимић, професорка математике у пензији, сада у 81. години живота, истиче да су књиге, којих у време одрастања у родном Комирићу није било много, ипак пронашле пут до ње.

- Завршила сам прва четири разреда основне школе у селу. То је било послератно време и књига није било много. Прва књига коју сам имала била је она коју сам добила у првом разреду као награду за одличан успех. Звала се „Лисица се осветила“, збирка басни, и памтим колико ми је значила. После тога открила сам малу библиотеку у задружном дому.

Током школске године није било много времена за читање, али су зато летњи распусти били резервисани за књиге. Док смо чували стоку или када би био празник и није се радило, читала сам кад год сам могла. Једна од најлепших књига које сам тада прочитала била је „Хајди“, и та прича ме је дуго пратила.

Од петог разреда школу сам похађала у Осечини, удаљеној девет километара од мог села. Свакодневно сам пешачила, али тамо је постојала права библиотека. Времена је било мало, док стигнем кући, напишем домаћи и одморим се, па сам током године читала углавном обавезну лектиру. Ипак, волела сам пут до школе јер сам често успут читала како би брже прошло време. Лети сам имала један слободан дан у недељи када су ми родитељи дозвољавали да одем у Осечину и узмем нове књиге.
Касније, иако сам се определила за природне науке, читање ме никада није напустило.

Кроз гимназију је доминирала обавезна лектира, а током распуста сам читала по сопственом избору. Касније су дошле студије, брак, деца, постдипломске студије и професионалне обавезе. Радила сам у Гимназији потом у Педагошкој академији као професор математике, човек природних наука, али је књижевност одувек била важан део мог живота. Писала сам уџбенике за студенте и основну школу, што је одузимало много времена. Написала сам и монографију свог села „Комирић некад и сад“, која се данас може пронаћи у Туристичкој организацији Шапца. Навика читања остала је до данас. Не могу да заспим ако увече не прочитам бар неколико страница. Књиге бирам на различите начине - понекад сама, читајући опис на корицама, понекад по препоруци пријатеља, а често и уз помоћ библиотекара, који су увек љубазни и упућени.

Читам домаће и савремене писце, али и светске класике. Често се враћам књигама које сам већ читала. Пре петнаестак година прочитала сам роман „Бронзани коњаник“, причу смештену у време опсаде Лењинграда. Кроз страдање људи провлачи се нежна љубавна прича која ме је дубоко дирнула. Касније сам посетила Санкт Петербург и препознала места из романа. Tада сам књигу поново прочитала, са потпуно новим доживљајем. Волим Андрића, али и дела Добрице Ћосића, „Коренe“, „Време смрти“, „Деобе“. Често бирам књиге у којима има и историје, јер ми помажу да боље разумем време и људе. Мислим да ме осим читања одређују друштвеност и љубав према путовањима. Књиге су увек биле тихи пратилац свих тих животних периода, од сеоске школе до професорске катедре, од младости до пензије.

Љиљана Лукић у мају пуни 76 година и истиче: „Моје године су сада, кажу, године поштовања.“ За себе каже да живи пратећи своје потребе.

- Једем кад сам гладна, спавам када ми се спава и стално читам. Одувек много читам. Читам као да ми живот од тога зависи. Када сам почела озбиљније да читам, књиге су биле свуда око нас. Постојале су књижаре при радним организацијама, едиције светских писаца, велики аутори доступни у готово сваком дому, нарочито немачки писци. Сећам се да сам у кући први пут наишла на Чехова и Шекспира и била искрено изненађена. Драму нисам волела колико сонете, али читање је од тада постало неопходан део мог живота, стварна потреба која је остала неокрњена до данас.

Захваљујући томе што сам једне године добила награду као најактивнији читалац, имам привилегију да позајмљујем више од две књиге одједном. То ми много значи, па тако кући одлазим са торбом пуном књига, нарочито пред празнике и викенде. На почетку сам читала све, и оно што ми је било потребно и оно што није. Родитељи нису контролисали мој избор. Брат је имао велику библиотеку и читала сам све што ми је долазило под руку. Сећам се себе као срећног, помало недисциплинованог детета које је трчало у братову собу тражећи објашњења појмова из фуснота, покушавајући да повеже светове које је откривала кроз књиге.

Прекретница је дошла захваљујући професорки српског језика, Даници Панић, која је у мени пробудила селективност и истинску љубав према књижевности. Радо је помињем јер је волела ђаке и умела да препозна жељу за читањем и писањем. Чак нам је доносила књиге из своје приватне библиотеке. Током школовања били смо обавезни да читамо лектиру, али она је излазила из тих оквира. Показала нам је колико је важан однос наставника и ученика. У време мог детињства родитељска правила била су строга, док је школа била простор слободе и откривања. Основала је литерарну секцију и водила нас на сусрете са писцима. Сећам се посета Мири Алечковић и Десанки Максимовић, које су нас примале у својим домовима, топло и срдачно. Та искуства остају заувек. Касније је читање постајало селективније, кроз средњу школу, факултет. Једном ме је Стева Станковић питао шта радим тог јутра. Рекла сам му да доручкујем са Сенеком, заправо, читала сам његово дело док сам доручковала. Ту навику сам усвојила као сопствену животну филозофију - треба доручковати са великим писцем, или барем са оним који вам је близак. Ја не верујем у поделу на лаку и тешку књижевност. Постоје само предрасуде према књигама.

То зависи од читаоца и његових потреба. Дуго рецимо нисам могла да читам Пруста, иако се бавио темом времена као и Томас Ман, кога сам волела од раних дана читања. Касније је и Пруст дошао на ред, и тада је све дошло на своје место. Постоје књиге којима се враћам у циклусима. Џејмса Џојса читам свака три месеца и увек на истом месту заплачем. Крлежине „Заставе“ читам поново, и свако ново читање открива нешто друго.

Многи млади данас желе да пишу, али можда нису имали срећу да сретну професора попут Данице Панић, некога ко ће им пробудити љубав према књижевности. Читање је начин живота. И док год читам, знам да сам у дијалогу са светом. Верујем да ниједна технологија не може да замени осећај држања књиге у рукама. Данас деца често читају скраћене верзије, али права књига је нешто друго.

Јасмина Лазаревић, дипломирани политиколог, пензионер, писац, једна је од нај читалаца Библиотеке шабачке. У ову установу, каже, иако често, увек улази као гост, са посебним страхопоштовањем и узбуђењем.

- Не могу да издвојим ниједно место које ме више надахњује од библиотеке. Њена архитектура, љубазност људи који ту раде, атмосфера, све то у мени буди посебан осећај. Можда звучи необично, али осећам као да су присутни духови прошлих генерација. Сваки пут када дођем, напуним се позитивном енергијом и радошћу.

У неким годинама живота дођу тренуци када у новинама читате да је неко отишао, да време пролази. Тада књига постаје пут, маште или сећања на дивне људе. Уз књигу се лакше носите са осећајем пролазности. За мене је књижевност изузетно важна.

Књига ми је много помогла да превазиђем тешко детињство. Омогућила ми је да из стварности која није била лака уђем у свет маште и знања. Било је тешких тренутака, али читање је увек било уточиште. И током студија, уз испите, редовно сам одлазила у библиотеку и антикварнице у Београду. Након факултета политичких наука дуго сам чекала посао. Тај осећај беспотребности уме да буде тежак. Тада сам почела истраживање о Милунки Савић.

Често се нашалим са супругом када кажем да идем у библиотеку, он пита: „Зар већ? Па зар ниси била недавно?“ А за мене је то велики догађај. Живим у руралној средини, иако сам градско дете, које је живот одвео на село. Управо ту сам почела озбиљније да пишем сагу о Милунки Савић у четири тома, а започела сам и пети. Пишем и поезију. Село не потцењујем, али чежња за градом постоји, у њему је библиотека до које нисам морала да путујем. Потичем из скромне породице и одувек сам сањала да имам своју библиотеку, и данас је имам код куће. Пензија је мала, али се трудим да увек одвојим новац за књигу а сваку купујем са посебном радошћу. Често ме питају колико сам књига прочитала и искрено, не знам. И не бих могла да издвојим једног писца или једну књигу, јер би то био неправедан избор. У младости нам се нешто не допадне, а касније, са годинама, то добије потпуно ново значење. Када поново прочитам нешто после одређене временске дистанце, углавном другачије разумем, приметим ствари које су ми промакле или преко којих сам олако прешла. Ваљда животно искуство другачије перцепира исту ствар, или исто штиво.

Дан без књиге за мене је празан дан. У новој средини, где се људи и интересовања разликују, понекад је лакше окренути се књизи. Она задовољава жељу за знањем а та жеља не престаје. Увек сам била радознала и занимале су ме разне ствари, а књиге отварају неке нове светове и допуњују знања. А ипак, што више учимо, све више схватамо колико тога још не знамо -

С.Г.

„Здравље у фокусу: водич за генерацију 50+“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.