Храброст је живот сам

Како је то када ослепиш у 18. години живота. Шта је мотив за даље, снага која те води да тражиш више? Наша саговорница Милица Јанковић је доказ да у оваквим ситуацијама свет не стаје.. Милица је неко ко је скупио храброст и рекао "Овде се живот не завршава."Милица пише, глуми, пева и води нормалан живот.

Милице, у чему си пронашла снагу?

-Мислим да се може рећи да је сам живот храброст и да нам је, самим тим што постојимо та храброст некако ту негде, у нама. На нама је да је препознамо и користимо. Ја, рецимо, често мислим да и нисам баш нешто храбра, тако да још увек учим да препознам ту храброст коју ми људи приписују.

Да ли си све морала испочетка?

-Да, многе ствари сам учила, али ако погледамо реално, цео живот је књига из које се учи.

Да ли је било тешко?

-Јесте. Сваки почетак је тежак док се не савлада и не постане рутина. Исто је као када тренирамо неки спорт, па су нам тренинзи на почетку ужасно напорни, али касније постану нешто у чему уживамо, па онда истражујемо границе, продубљујемо их и уживамо у том осећају да можемо, да нам иде, да успевамо...

Милице,глумила си у једној представи.Можеш ли нам рећи нешто више о томе?

-Уметност је један предивни свет у ком сви ми живимо, али га ретко када јасно разабиремо око нас. То је свет где можемо живети своје снове или животе неких других ликова. Писање је мој начин да прикажем свет око себе другим људима, да научим нешто кроз свој рад и да поделим то са другима. Глума ми је била велики изазов првенствено због страха од јавног наступа који сам имала, али и због оскудних покрета свог тела. Цела та прича о представи ми је била потпуно нова, чак и сама сцена. Међутим, свидело ми се, осладило на неки начин. Схватила сам шта не могу, али и шта могу, а мислила сам да не могу. Мислим да је у глуми најбитније да се човек саживи, а тако је и у писању, певању, свирању... У уметности. Рад на представи бих описала речима: Турбулентан, осећајан, едукативан, емотивно врло јак... Само искуство је, мени лично, било корисно због многих ствари, а највише због самог одговора на питање: „Како је бити на сцени“? Нисам никада одустала од уметности, заправо, мислим да је тек сад потпуно откривам у себи. Немам разлога да одустанем од ње. Дивна је и свемогућа!

Мислим да се може рећи да је сам живот храброст и да нам је, самим тим што постојимо та храброст некако ту негде, у нама

Да ли имаш неког узора?

-Што се узора/идола тиче трудим се да никога не копирам, али свакако постоје људи који су мајстори свог заната и који имају „Оно нешто“ што ми се допада и што бих волела, макар делимично, да имам и ја. У писању би се могло рећи да су ми узори Марчело и Дороти Кумсон. Они су просто мајстори свог „заната“, и људи који су успели својим делима да ми дирну најтананију жицу. Што се саме глуме тиче она ми је била више нешто експериментално и више решавање изазова, па нисам стигла да размислим о томе на кога бих волела да се угледам, али то не значи да нема фантастичних глумаца на сцени, напротив!

Да ли су људи који који су били у твом окружењу имали неке предрасуде у вези тебе?

- Живимо у веома предрасудном друштву где свако тежи да се уклопи. Девојке се труде да буду мршаве, строго црне, плаве, црвене и смеђе. Мушкарци се труде да буду згодни, духовити, насмејани или да имају неки „ Мачо“ став. Свако ко је на било који начин другачији, била то боја коже, хендикеп, боја косе или нешто сасвим друго бива коментарисан због тога што људи беже од различитости и не прихватају их као нешто што је сасвим нормално, чак и пожељно на једном месту које је велико попут ове наше планете. Људи не схватају да је истоветност монотона, да шаблони и калупи нису ништа друго до ограде које нас „штите“ једне од других и онемогућавају нам да се упознајемо, и развијамо, да растемо једни са другима. Предрасуде су, такође, и велики недостатак едукације, и знања. Зато не могу да осудим људе пуне предрасуда. На мени је да писањем, причањем и глумом режем те ограде, и дозвољавам нам да се упознамо.

Људи генерално не знају како је бити у твојим ципелама. Иако није једноставно,ти некако успеваш да урадиш све што замислиш.Како?

-Мислим да није једноставно бити у туђим ципелама. Замислимо да носимо заиста туђе ципеле, па нас жуљају или су нам велике. Тај ход не би био једноставан, ни практичан. Зато имамо своје ципеле и корачамо у њима. Навикли смо на тај осећај и удобно нам је. Мислим да сам само била упорна. Сигурно не увек до краја истрајна, али прилично упорна и својеглава. Често и испровоцирана, и бесна, па сам то каналисала и покушавала да створим себи мотивацију. То је она прича: „Е, видећеш да могу“!!!

За крај,шта имаш да поручиш људима који због страха да нешто не могу да ураде,лако одустају?

-Страх је природно завештање предака које морамо да прилагодимо нашим жељама и потребама. Такође, он је и један зид због ког не видимо шта све можемо. Најлакше се беди тако што се стане испред њега и суочи са њим. Он је звер унутар нас, али није већи од нас. Ми можемо да га укротимо и контролишемо, и требало би то да урадимо да бисмо били растерећени и испуњени. Да, главом кроз зид се може, бар кроз зид страхова. Покушајте, ако је потребно и више пута. Кад тај зид пукне осећај је изванредан.
Горан Димитријевић

Local Press Laboratorija je pilot projekat razvijen u saradnji sa organizacijom Free Press Unlimited i uz finansijsku podršku Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije