Зоран Васић

Средином септембра шабачки сликар Зоран Васић је отишао у неки други, имагинарни свет. Постоји одређена скривена симболика између Зорановог живота и стваралаштва са једне, и његовог изненадног одласка са друге стране: у сталној потрази за нечим невидљивим и њему интересантним, страшно му је позлило на бициклу пошто се враћао са шабачког бувљака где је трагао за рустичним и прохујалим временима. Након брзе интервенције хитне помоћи у Шапцу, лекари шабачке болнице су одлучили да буде превезен у Клиничко болнички центар у Земуну због деликатне ситуације у којој се нашао. Следећег дана је преминуо у болничкој постељи као пацијент са тешким срчаним сметњама, који чак, није имао ни своју здравствену књижицу.
Зораново стваралаштво прожето је тиховањем и дубоком контеплацијом, где је изражена искрена нада да се овај свет може променити унутарњом снагом која је иманетна сваком појединцу. Његов напор и труд да се све може постићи својим талентом и радом показује његова биографија: после завршене средње Педагошке академије у Шапцу, уписао је Вишу ликовну школу у Београду, а убрзо затим, почетком осамдесетих година прошлог века, успео је да се упише на познату Ликовну академију у Фиренци, коју је завршио за четири године. На његовим радовима из студентског периода видљиви су тоскански утицаји као и арома италијанске ликовне академије као високообразовне институције коју су похађали само талентовани младићи и девојке, а такав је био и Зоран. Време осамдесетих, представља златни период када је много тога било могуће и оствариво, а посебно за људе који су били у могућности да се школују као стипендисти тадашњих успешних југословенских фирми. Након завршеног школовања Зоран се вратио у свој родни град и сигурно да је то представљало озбиљно преиспитивање о могућим начинима животног и стваралачког пута. Почетком деведесетих, када је у Шапцу отворена средња Уметничка школа, Зоран је кратко радио, пар година, да би се касније у потпуности посветио свету самосталних уметничких идеала. Био је то пут слободног ликовног уметника, знатно тежи у односу на уметника који делује у јавном простору где су загарантоване привилегије које су слободном ствараоцу тешко достижне. У његовој уметничкој биографији пише да је излагао на пар самосталних изложби у Шапцу и Новом Саду, ретко је излагао на заједничким манифестацијама а пошто је био интровертна личност имао је сталну потребу да трага за мање видљивим и нематеријалним вредностима што је неуобичајено за ово брзо време. Зоран је живео у овом граду али је био невидљив и усамљен, стварао је у свом сликарском атељеу, а са друге стране био је ван свих ликовних дешавања, повремено долазио на отварања изложби али увек тихо и ненаметљиво, често несхваћен од наше средине која признаје само успехе и крупне резултате. Трагајући за новим ликовним решењима, често у колизији са временом и средином, Зоран је иза себе оставио не толико обиман број слика и цртежа који на искрен и ликовни начин говоре о његовом животу. Његови радови се налазе на зидовима или су упаковни у кутијама, поједине уљане слике и цртежи налазе се у приватним колекцијама по градовима у Србији и вероватно су то посебно вредна уметничка дела која ће бити велика непознаница за могуће организаторе његове, надамо се, ретроспективне изложбе слика која би могла да буде организована у некој од шабачких ликовних институција, у знак сећања на Зорана Васића који је деценијама стварао своја дела у нашем граду.