Шапчанка Јелена Инђић, мастер студент Академије уметности Универзитета у Бањалуци
Графика пре свега
На недавној самосталној изложби, четвртој по реду у Футогу, представила се серијом радова под називом „Крнуле“. На често питање: „Зашто нису отворена врата, шта има у тим кућама?“, одговара: „Покушајте сами наћи улаз, пронађите себи одговарајућу атмосферу и запловите путевима маште јер нас само она увек може насмејати!“
Са радовима Јелене Инђић шабачка ликовна јавност сусрела се 2012. године, када је као матурант Школе примењених уметности, имала прву самосталну изложбу „На стази“ у Културном центру. Она је била део награде за ликовно стваралаштво која се додељује најуспешнијим ученицима. Од тада, па до данас, мастер студент Академије умјетности Универзитета у Бањалуци, прешла је дуг, плодоносан уметнички пут. Њени радови излагани су на тридесет пет колективних изложби широм Србије, али и у БиХ, Хрватској и Словенији.
- Награду за ликовно стваралаштво Школе примењених уметности са поносом уписујем у моју биографију. То су моји први почеци. Иако их је било више најдража ми је прва награда 3. Међународне изложбе малог формата УНУНС-а. То је највеће признање које сам до сада остварила ““ каже Јелена.
Своје прве кораке у свет уметности направила је у петом разреду основне школе и то похађајући часове проф. Драгише Марсенића, академског сликара. То ју је мотивисало за све оно што је касније уследило.
- Након осам година проведених у атељеу пут ме је одвео на студије у Бањалуку. Како је у питању млад факултет, са јаким кадром професора, посебно на смеру графике, одлука је донесена без имало премишљања.
Графика, дубока штампа ““ акватинта, техника је коју је Јелену привукла од самог почетка њеног стваралачког рада. У маси сличних издвојила се тематским изражавањем, преношењем емоција кроз цинкову плочу и азотну киселину на папир. Томе у прилог иде и серија радова под називом „Крнуле“, настала последњих годину дана. Њу су, поред Приједорчана, имали прилику да 3. новембра, погледају и љубитељи графике у Футогу.
- Називом одређујем само место радње, а не условљавам радњу. Свако као индивидуа треба да кроји своју причу и да ослободи осећања посматрајући свако дело посебно. Тврдњом да је сваки појединац индивидуа у сваком смислу и да је човек ситуационо биће, сматрам да је од великог значаја оставити слободу машти и не стајати јој на пут. Замислимо ли се мало дубље и кренемо ли у размотавање неких старих успомена и догађаја из рајске природе, сетићемо се како свако домаћинство има посебну топлину, енергију и емотивни значај. Ту разлику јасно можемо уочити и на серији радова „Крнуле“ .
Боја фасаде, врата, прозора није реално пренесена, не незнањем, него са намерним асоцијативним проматрањем виђеног и доживљеног, а уношењем емоција превазилази сваку пуку реалност. Импресионисти су још седамдесетих година ЏИЏ века схватили да се појавом фотоапарата у потпуности замењује класична слика и да уметност треба да пружи више од пуког преношења виђеног.
- Сходно таквом мишљењу сматрам да је од великог значаја емотивни аспект, а нарочито слобода посматрача. Иако вам се на први поглед може учинити да су моји графички листови реални прикази виђеног, верно преношење на матрицу, то је само тренутни дојам јер су на њима достојно величине и архитектуре пренесени архитектонски елементи, конструкције и украси. Све остало је изложено утицају тренутног емотивног стања и атмосфере коју носим из тог дома. Мења се боја, форма, рустика, начин обраде плоче.
Ни преовлађивање црно-белих графика није сасвим случајно. Како и сама каже, идеја о једнакости није успешна из разлога што ни у животу није све у устаљеном реду и миру.
- Разумемо ли сви: болест, тугу, смрт, глад, немаштину. Успостављајући систем супротности у коме боје остварују значење независно од асоцијације на реално, као што за Василија Васиљевича Кандинског плаво не означава небо већ „духовну дубину“, бело није боја снега већ „ћутање које није мртво“, као што је црно „вечито ћутање без могућности и наде“.
Јеленини радови нуде широк спектар догађаја који наводе на дубље разматрање и промишљање о животу.
- Често чујем питање: „Зашто нису отворена врата, шта има у тим кућама?“ Одговор на овакво питање открива циљ и суштину до које посматрач треба да стигне: „Покушајте сами наћи улаз, пронађите себи одговрајућу атмосферу и запловите путевима маште јер нас само она увек може насмејати!“
Док сигурно граби ка крају студија жеља јој је да се једног дана нађе у улози наставника. Нимало не сумњамо, с обзиром на до сада постигнуто, да ће на најбољи могући начин своје знање пренети младим нараштајима.
- Млади треба да буду упорни и истрајни у свом раду, да раде оно што воле ““ Јеленина је порука за све оне који би кренули неким од уметничких путева.
БИОГРАФИЈА
Јелена Инђић, рођена је 1993. године у Шапцу. По завршетку Школе примењених уметности уписала је студијски програм ликовне уметности, смер графика, на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци где је и дипломирала. Тренутно је на мастер студијама. Од 2012. године активно излаже на колективним изложбама, а до сада је имала и четири самосталне у Шапцу, Приједору и Футогу. Добитница је седам награда међу којима је и прва награда на 3. Међународној изложби малог формата УНУНС-а.
- Награду за ликовно стваралаштво Школе примењених уметности са поносом уписујем у моју биографију. То су моји први почеци. Иако их је било више најдража ми је прва награда 3. Међународне изложбе малог формата УНУНС-а. То је највеће признање које сам до сада остварила ““ каже Јелена.
Своје прве кораке у свет уметности направила је у петом разреду основне школе и то похађајући часове проф. Драгише Марсенића, академског сликара. То ју је мотивисало за све оно што је касније уследило.
- Након осам година проведених у атељеу пут ме је одвео на студије у Бањалуку. Како је у питању млад факултет, са јаким кадром професора, посебно на смеру графике, одлука је донесена без имало премишљања.
Графика, дубока штампа ““ акватинта, техника је коју је Јелену привукла од самог почетка њеног стваралачког рада. У маси сличних издвојила се тематским изражавањем, преношењем емоција кроз цинкову плочу и азотну киселину на папир. Томе у прилог иде и серија радова под називом „Крнуле“, настала последњих годину дана. Њу су, поред Приједорчана, имали прилику да 3. новембра, погледају и љубитељи графике у Футогу.
- Називом одређујем само место радње, а не условљавам радњу. Свако као индивидуа треба да кроји своју причу и да ослободи осећања посматрајући свако дело посебно. Тврдњом да је сваки појединац индивидуа у сваком смислу и да је човек ситуационо биће, сматрам да је од великог значаја оставити слободу машти и не стајати јој на пут. Замислимо ли се мало дубље и кренемо ли у размотавање неких старих успомена и догађаја из рајске природе, сетићемо се како свако домаћинство има посебну топлину, енергију и емотивни значај. Ту разлику јасно можемо уочити и на серији радова „Крнуле“ .
Боја фасаде, врата, прозора није реално пренесена, не незнањем, него са намерним асоцијативним проматрањем виђеног и доживљеног, а уношењем емоција превазилази сваку пуку реалност. Импресионисти су још седамдесетих година ЏИЏ века схватили да се појавом фотоапарата у потпуности замењује класична слика и да уметност треба да пружи више од пуког преношења виђеног.
- Сходно таквом мишљењу сматрам да је од великог значаја емотивни аспект, а нарочито слобода посматрача. Иако вам се на први поглед може учинити да су моји графички листови реални прикази виђеног, верно преношење на матрицу, то је само тренутни дојам јер су на њима достојно величине и архитектуре пренесени архитектонски елементи, конструкције и украси. Све остало је изложено утицају тренутног емотивног стања и атмосфере коју носим из тог дома. Мења се боја, форма, рустика, начин обраде плоче.
Ни преовлађивање црно-белих графика није сасвим случајно. Како и сама каже, идеја о једнакости није успешна из разлога што ни у животу није све у устаљеном реду и миру.
- Разумемо ли сви: болест, тугу, смрт, глад, немаштину. Успостављајући систем супротности у коме боје остварују значење независно од асоцијације на реално, као што за Василија Васиљевича Кандинског плаво не означава небо већ „духовну дубину“, бело није боја снега већ „ћутање које није мртво“, као што је црно „вечито ћутање без могућности и наде“.
Јеленини радови нуде широк спектар догађаја који наводе на дубље разматрање и промишљање о животу.
- Често чујем питање: „Зашто нису отворена врата, шта има у тим кућама?“ Одговор на овакво питање открива циљ и суштину до које посматрач треба да стигне: „Покушајте сами наћи улаз, пронађите себи одговрајућу атмосферу и запловите путевима маште јер нас само она увек може насмејати!“
Док сигурно граби ка крају студија жеља јој је да се једног дана нађе у улози наставника. Нимало не сумњамо, с обзиром на до сада постигнуто, да ће на најбољи могући начин своје знање пренети младим нараштајима.
- Млади треба да буду упорни и истрајни у свом раду, да раде оно што воле ““ Јеленина је порука за све оне који би кренули неким од уметничких путева.
БИОГРАФИЈА
Јелена Инђић, рођена је 1993. године у Шапцу. По завршетку Школе примењених уметности уписала је студијски програм ликовне уметности, смер графика, на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци где је и дипломирала. Тренутно је на мастер студијама. Од 2012. године активно излаже на колективним изложбама, а до сада је имала и четири самосталне у Шапцу, Приједору и Футогу. Добитница је седам награда међу којима је и прва награда на 3. Међународној изложби малог формата УНУНС-а.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
