МИХАИЛО БАТА БОЖАНИЋ - НЕКАД И САД
ПРЕДСЕДНИК ПО ВОЉИ ГРАЂАНА
У серији текстова под насловом “Где су, шта раде“, “Глас Подриња“ доноси приче о људима који су својом делатношћу допринели развоју овог краја ( 15 )
Рођен у Шипурским Ливадама, шабачком предграђу, 1926. године од мајке Соке и оца Милана, Михаило, као средње дете у породици у којој су били још и сестра Љубица и брат Лука. Зна да су се Божанићи доселили из Лике, из Коренице 1921. године и каже да није случајност што су баш Шабац изабрали, хтели су после рата да се настане јужно од Саве, како би избегли евентуалну поновну мобилизацију у неку другу војску сем српске како је то било у првом рату.
- Очева одлука је била да буде у Србији а не у делу Србије. И што с мене тиче, ја му кажем двапут хвала, прво што нисам доживео усташтво и друго и овај сад рат, сви моји који су остали тамо, да би преживели раселили су се по свету.
Основну школу и гимназију Михаило је завршио у Шапцу, Економски факултет у Београду. Још у септембру 1944. године отишао је у Народно-ослободилачку војску, добровољно са свега 18 година и како каже, прикључио се из патриотизма пошто тада није био политички ангажован. До 1950. године био је у војној служби али је схватио да то није за њега, вратио се у Шабац, почео да ради у “Шапчанки“, касније био начелник за привреду у Општини, касније је био финансијски директор пољопривредног комбината све до 1967. године. Потом је изабран у Општину за заменика председника, на том месту био до 1969. када је изабран за председника и на тој функцији остао до 1974. године. Потом је осам година био руководилац Фонда здравства за Подринско-колубарски регион а онда четири године био потпредседник Регионалне скупштине, одакле је отишао у пензију.
По његовом изгледу не би се рекло да припада старијој генерацији, по ведром духу и здравом разуму ближи је младости, а по чврстом ставу остао је доследан ономе што је од родитеља наследио и чему га је живот учио.
Михаило, или Бата, како га Шапчани више познају, човек је богатог животног и радног искуства. Бројна радна места и функције на којима се налазио допринела су само обогаћивању личних ставова а оно што је на тим местима радио памти се по добру. Зато с правом може да прича о фирмама које су некада биле угледне а данас се само помињу. Једна од њих је “Шапчанка“.
За време рата Немци су формирали постројење за такозвано пулпирање воћа, на локацији преко пута железничке станице где је сада тржни центар. То воће су конзервисали и тако слали за Немачку. После ослобођења власт је прихватила ту производњу и развила се у фабрику угледну у југословенским размерама. “Шапчанка“ је у великим количинама извозила годинама за Америку концентрат од купине, и то шумске. Када је формиран велики комбинат АИК “Шабац“, било је лепо замишљено да пољопривредна предузећа производе воће и поврће које је потребно за прераду, например, грашком је “Шапчанка“ снабдевала пола југословенске армије. Имала је углед у земљи, у Европи али и свету, извозила и за Америку и за Русију. А за то што се после десило не постоји објашњење, ја бар немам неко сувисло објашњење које би се могло схватити. Не само “Шапчанка“, погледајте “Зорку“ шта је остало, пољопривредни комбинат...нестало је много тога.
- Очева одлука је била да буде у Србији а не у делу Србије. И што с мене тиче, ја му кажем двапут хвала, прво што нисам доживео усташтво и друго и овај сад рат, сви моји који су остали тамо, да би преживели раселили су се по свету.
Основну школу и гимназију Михаило је завршио у Шапцу, Економски факултет у Београду. Још у септембру 1944. године отишао је у Народно-ослободилачку војску, добровољно са свега 18 година и како каже, прикључио се из патриотизма пошто тада није био политички ангажован. До 1950. године био је у војној служби али је схватио да то није за њега, вратио се у Шабац, почео да ради у “Шапчанки“, касније био начелник за привреду у Општини, касније је био финансијски директор пољопривредног комбината све до 1967. године. Потом је изабран у Општину за заменика председника, на том месту био до 1969. када је изабран за председника и на тој функцији остао до 1974. године. Потом је осам година био руководилац Фонда здравства за Подринско-колубарски регион а онда четири године био потпредседник Регионалне скупштине, одакле је отишао у пензију.
По његовом изгледу не би се рекло да припада старијој генерацији, по ведром духу и здравом разуму ближи је младости, а по чврстом ставу остао је доследан ономе што је од родитеља наследио и чему га је живот учио.
Михаило, или Бата, како га Шапчани више познају, човек је богатог животног и радног искуства. Бројна радна места и функције на којима се налазио допринела су само обогаћивању личних ставова а оно што је на тим местима радио памти се по добру. Зато с правом може да прича о фирмама које су некада биле угледне а данас се само помињу. Једна од њих је “Шапчанка“.
За време рата Немци су формирали постројење за такозвано пулпирање воћа, на локацији преко пута железничке станице где је сада тржни центар. То воће су конзервисали и тако слали за Немачку. После ослобођења власт је прихватила ту производњу и развила се у фабрику угледну у југословенским размерама. “Шапчанка“ је у великим количинама извозила годинама за Америку концентрат од купине, и то шумске. Када је формиран велики комбинат АИК “Шабац“, било је лепо замишљено да пољопривредна предузећа производе воће и поврће које је потребно за прераду, например, грашком је “Шапчанка“ снабдевала пола југословенске армије. Имала је углед у земљи, у Европи али и свету, извозила и за Америку и за Русију. А за то што се после десило не постоји објашњење, ја бар немам неко сувисло објашњење које би се могло схватити. Не само “Шапчанка“, погледајте “Зорку“ шта је остало, пољопривредни комбинат...нестало је много тога.
Најновији број
24. април 2025.
