У Културном центру је, протеклог четвртка, одржано поетско вече. Поезију Васка Попе и делове из есеја „Алхемија ситничарнице“ Чарлса Симића говорила је позната српска уметница Ана Софреновић. Публици у препуној сали, која је са великом пажњом слушала Попине стихове на српском, енглеском и француском језику, глумица је захвалила на „божанственој тишини“.
Сценска „километража“
Ви сте мултиталентована уметница, осведочена глумица и певачица, бавите се истраживањима на пољу гласа и алтернативне сцене. Како сте и када открили своје дарове?
- Између треће и четврте године, схватила сам да имам глас који буди пажњу, што је велика моћ за једно мало дете. Жестоко сам се служила својим гласом кроз живот и певала много дуже него што сам глумила. У глуму сам ушла са шеснаест година, преко Театра Лево, специфичног аматерског позоришта које је водио сликар Милан Вуковић. У алтернативним представама које је радио, реч, слика и звук имале су исту важност. Уживала сам у том позоришту, зато што сам могла да искажем све своје дарове, и музички, и плесни и драмски, пун театарски вокабулар који се користио. Веома рано сам се калила у једном таквом изразу. Када сам уписала Академију драмских уметности, догодила се промена. Уживала сам кроз сценски покрет са професором Карајицом који је божанствен човек и уметник, били су ту и елементи онога што сам упознала кроз Театар Лево, кроз балет, покрет, технику гласа, али, реално, реч је била главна. Пријало ми је, али сам се осећала спутано, јер је само једна моја линија „радила“. Касније, кад сам ушла у посао, трудила сам се да одржим мотивацију, али, није било једноставно. Увек сам се бавила и музиком, нисам дозволила да ми измакне. Просто сам са музиком кроз искуство и дан данас мислим да је моје сценска „километража“ много дужа у музици, него у глуми.
Ваш први ангажман је сонг „Кажи зашто ме остави“, уводна песма истоименог филма, коју сте упечатљиво, са великим емотивним набојем, отпевали?
- Људи су по лику у споту и тој песми запамтили филм, што се некада, врло ретко догоди. Та песма је дошла у једном врло специфичном тренутку, када су се појавиле велике тешкоће на нашем тлу. Од свега што имам постављено на интернету, она је једна од најгледанијих, има стотине хиљада прегледа. Један од коментара који сам видела, да је то химна нестале генерације, јако ме је погодио. Многи мушкарци су ми признали да, иако никада не плачу, нису могли да задрже сузе кад су чули ту песму. Извођење је емотивно и слојевито, мој први професионални рад, а снимили смо је за двадесет минута. То је песма једног даха и из другог пута је „излетела“.
Ваша прва велика улога је у филму „Убиство с предумишљајем“?
- То је преломни тренутак у мојој каријери, који ми је донело награде, где су ме препознали као озбиљну глумицу. Пре тога сам играла кабаре, маркирали су ме као глумицу која пева и којој је музика у првом плану, а глума у другом. Након филма, ствари су се преокренуле, добила сам статус драмске уметнице на коју се рачуна, па је уследио низ улога у “Балканским правилима“, „Небеској удици“, „Нашој Енглескињи“. С обзиром да је моја физиономија доста специфична за ово тле, драго ми је да је у том периоду био један талас сценарија у којима сам ја била прави избор. Улоге које сам понела су и највеће филмске улоге које сам одиграла. И код Пурише сам два пута била у филму „Танго је тужна мисао која се плеше“ и „Два“. Драго ми је што сам имала прилику да радим крупне ствари у филмовима који се памте.
Нови хоризонт
Одлазак у Америку, пре десетак година, отворио Вам је нове могућности када је глас у питању?
- То је други део моје каријере, који је започео 2005. године, када сам се зажелела Театра Лево, измештање из онога што ми је нудио позоришни репертоар. Кад сам сувише дуго на истој, утабаној стази, полако ми се гасе креативни мотори, губим мотивацију. Морам стално да мењам поља, мене то помера и буди, такав сам тип, бар је до сада тако било. Почело је све од Америке, од Мередит Монк, авангардне композиторке и вокалисткиње која ми је отворила једна нова врата гласовних могућности. Ту сам се препознала, јер сам увек сматрала да имам камелеона у свом гласу који има много ликова. После тога сам истраживала са другим вокалистима, тражила их по свету, ишла на радионице, правила неки свој амалгам знања. У питању су технике које су изван званичних, традиционалних техника певања, коришћење и крика, и уздаха, и смеха, и неких чудних звукова који су извучени из разних етно певања по целом свету. Има ту свега, али је очишћено од етно призвука и аутентичног звука који припада одређеном народу или племену. Много је вокалиста по белом свету које сам открила, који бескрајно истражују и играју се гласом. То је потпуно нови хоризонт, нова димензија која ми се отворила и, мада ми је увек значило да играм у филму, тешко ми је било да се вратим у представе, јер сам у то време често путовала.
Врхунац тог периода је Ваше ауторско вече на 29. Београдском џез фестивалу?
- То је било фантастично. Направила сам амалгам неколико различитих пројеката са којима сам радила и оформила четири музичка света. Један је био посвећен Васку Попи, заправо, истраживање његове поезије кроз играње гласом уз клавирску пратњу. Све је било базирано на импровизацији, али са задатом темом. У другој слици је била двадесетоминутна импровизцаија на песму „Ђелем, ђелем“ са перкусионистом и џез пијанистом. Трећи део је био џез четрдесетих, који је био као скинут са плоче, нисмо хтели ништа да мењамо управо зато што је све друго испомерано. Последњу слику је употпунила гошћа са Исланда, вокалисткиња која је одрасла имитирајући птичје звукове. Нас две смо певале успаванке, она најпознатију исландску а ја „Тијо ноћи“ у једном врло специфичном аранжману са тибетанском чинијом која је производила фине тонове. То је било моје музичко путовање кроз разне светове и круна једног десетогодишњег периода.
Нисмо паметнији од љубави
Шта планирате у наредној, трећој фази каријере?
- Желим да зрелост коју сада поседујем преточим у један аутентичан уметнички израз. Да ли ће то бити у форми филма или представе, видећемо, мада је вероватније да ће бити представа. То је нешто на чему сада радим и надам се да ћу реализовати у наредној години. Увек имам периоде акумулације, велике паузе у раду, вероватно зато што се толико крећем у различитим правцима и што се дајем. До сада сам на сваких седам година имала свој ауторски рад.
Отворено сте причали о тешком периоду живота, јавно сте и без задршке говорили о депресији кроз коју сте прошли после развода. Шта бисте поручили људима који се боре са том болешћу савременог доба?
- Да постоји излаз који није исти за све, да морају да га пронађу, уз лекаре и терапију, или уз алтернативне методе, промену стила живота, да свако има свој механизам који мора да открије, али, механизам постоји. Депресија постоји у многим формама. Недавно сам читала о фисокофункционалној депресији са којом људи беспрекорно обављају свој посао и функционишу савршено, а нико не зна да се они озбиљно муче. То је најопаснија форма, јер они то крију, што је веома тешко.
Посебно на Балкану?
- Свуда крију, не само код нас. Постоје различити ставови када је депресија у питању. То је нека врста процеса кроз који људи пролазе, у ком залазе у дубине и вијуге сопственог бића које нису најпријатније. Код мене је она била реакција на велику промену у животу и то врло често то иде у пакету. Оно што је добро јесте једно упознавање себе, продубљивање, нова пажња коју морам себи сада да пружим и да третирам свој систем са много више поштовања. Прошла сам кроз огањ и морам да испољим љубав према себи.
Једном приликом сте рекли „Мислимо да смо паметнији од љубави“?
- Љубав је много велика да бисмо могли да је досегнемо на тај начин. Ако смо довољно храбри, она нас испуњава, мислим да смо њоме нахрањени сви, само је питање да ли дозвољамо себи да осетимо да протиче, да ли смо то освестили или нисмо. Али, сви смо пуни љубави, без ње нема дисања.
Порука за читаоце “Гласа Подриња”
Вашим читаоцима поручујем да се не плаше живота, ма колико непредвидив био, јер је, заправо, све време јако узбудљив и да чекају, и кад се плаше неизвесности, да издрже, да не беже од њега и сачекају да се претвори у радост.
