“РАТ”ФОРМЕ И СУШТИНЕ

Нигде као код нас речи “демократија” и “слобода избора и мишљења” не арче се толико вербално, а тако мало се суштински верује у њих и још мање дела у складу са њима. Слобода избора је један од суштних чинилаца демократског одлучивања, а право гласа стичу сви који напуне 18 година, све под претпоставком да су пунолетством достигли зрелост рационалног размишљања и анализирања проблема друштва, односно доношења самосталних одлуке, без притиска. Иако се декларативно слажу са тим, политички лидери, говорећи о самосвесним и одговорним људима који “мисле својом главом”, (не)свесно верују да ће их бирачи следити попут робота, на сваком кораку. Своје потезе називају позивима, “препорукама”, али очекују да их они којима су упућени схвате као заповести које се не анализирају, промишљају, већ извршавају.
Један од разлога због којег је пре готово једног миленијума дошло до раскола у, до тада јединственом Хришћанству је догма о непогрешивости Папе. Исток се није сложио да је ма који жив човек безгрешан. Ипак, иако већина лидера своју религиозност јавно истиче, себе су убедили у своју непогрешиву процену (ма како их стварност демантовала), изједначивши се, суштински, са Божанством, чинећи тако највеће светогрђе. Нема заповести, већ постоје одлуке страначких органа, а што је одлучивање униформније, сматра се да је партија јача, а одлуке исправније. Уколико их неко доведе у питање, под паролом “страначке дисциплине”, одмах је “нелојални члан”, чак и “непријатељски елемент”. На другој страни, попут војске, сви нижи функционери (читај чинови) принуђени су да и за најнеутралније јавне иступе контактирају више. Само формално не постоји реченица: “Дозволите да се обратим...” У таквом односу, да ли странке можемо звати организацијама које окупљају људе истих идеолошких опредељења, сличних ставова о правцима у којима држава и друштво треба да се крећу или попримају облике затворених група са непогрешивим лидерима који се следе?
Бирачи и “обични” чланови, нису условљени поменутом дисциплином. Ипак, оног тренутка када лични чин оправдају одлуком некога другог, несвесно деградирају себе као одговорне, зреле личности или су пак заљубљени јер само у таквом заносу постоји однос апсолутног, безрезервног, потпуног поверења у било кога. Само у заљубљености, у љубави већ не.