ЖИВОТ У РУКОМЕТУ

Прича о Петру Фајфрићу справом се може насловити „Живот у рукомету“, јер тај спорт није ушетао у његов живот, како се то дешавало код многих других, већ је Пера својим ангажовањем, упорношћу и талентом, ушао у рукомет и освојио га. Са рукометом је додирнуо врх света, у Шабац донео Златну олимпијску медаљу, па Бронзану са Светског рукометног шампионата и још многе спортске радости Шапчанима за које је од тада сазнао цео свет.
Рођен је у Срему, у Беркасову код Шида 15. фебруара 1942. године, на Сретење, пише то и у светској енциклопедији у којој се међу многим значајним личностима налази и његово име као освајача олимпијске медаље. Тако је ушао и у историју а на том путу детињство и почетак младости провео је у родном месту и Шиду, и са 14 година дошао у Шабац, у Пољопривредну школу која је била најближа а и ујна и ујак Бранка и Емил Тот, радили су у тој школи, па је мали Сремац ето тако постао Шапчанин. Постао и остао, иако је студије наставио у Земуну на Пољопривредном факултету.
Средњошколско доба је и оно када се упознаје са рукометом и почиње да игра, Није рукомет тада био нешто развијен у Шапцу, сећа се и Пера, постојала је лига средњих школа, и његова школа је била најбоља а и он је био међу водећим играчима у својој генерацији те 60/61. године. На „Мачвином“ стадиону 1961. године за Дан младости игра се финале те веома јаке лиге, и то на травнатом терену а на трибинама и око њих је било пет хиљада гледалаца. Сећа се Пера да су у екипи тада играли и Купер, Љубе Зец, Воја Крстић, Брко и други, наравно тада су победили „Гимназију“. За време студија стиче и прву клупску регистрацију, игра за „Младост“ из Земуна, шездесет друге године прелази у „Црвену звезду“ а већ 1964. године играо је за репрезентацију Југославије, дебитује против Румуна на утакмици у Новом Саду, а играли су Бањанин, Стевановић, Караџа, Жагмештар, Милковић, Јовић, Ножица, Ђуранец и други. У „Звезди“ остаје до 1966. године.