Инаугурација или Паралија

Стева из Јевремовца се ужурбано спрема за своју прву инаугурацију. Постоји нека незванична информација да ће чак бити и барјактар, мада многи типују на једног помоћника министра који све више подсећа на главног шерифа.
Али, није битно то. Битно је да се мучени Стева спрема и спрема, а инаугурације никако да буде. Десила се, додуше, у нама мрској и непријатељској Француској која не осуди оног злочинца Сремуша. И то нешто много брзо. Две недеље је прошло од када су Макрона изабрали за председника, а он се већ устоличио и премијера изабрао. А, Стева се нада и припрема.
Ни њему није много јасно како то да ОН још није преузео функцију од свог политичког оца који се одавно више не одазива на име Војвода Шеша, већ на позив Тома Диплома.
- Све нешто мислим да му је тешко да се одвоји од те Владе Србије. Мила му је и Зока, и Небојша из Београда и читав чопор Вулина. У оном усамљеном двору у Пионирском парку нема никога ни воду да му донесе. Може можда она Станислава Пак да тркне по бурек и то је то. Разумем га – рече онако за себе Стеван док га жена мерка и не разуме што десну руку без престанка држи савијену у лакту до висине рамена.
Стева јој објасни да мора тако, јер је то отприлике идеалан положај руке и шаке за ношење барјака на инаугурацији,
- А, барјак, драга моја није ни мали, ни лак. Велика је то одговорност. Знаш, и ако ме не изаберу, важно ми је да ћу ићи на инаугурацију. То је велика ствар. Знаш како има да нас гледају? Причаће за мене да је то онај који је ишао на устоличење шефа – сија од среће наш Стева.
Изненада зазвони мобилни. Са непознатог броја му јавише да буде спреман за инаугурацију после 20. јуна. Само што га шлог не стрефи. Таман је пре неки дан уплатио са својом женом Паралију од 15. јуна десет дана плус пет гратис.
- Како ћу сада – погледом упита жену своју.
- Немој ни да помишљаш – одговори му, такође, прекорним погледом жена.
Куд ће, шта ће, Стева прихвати. Двеста евра је двеста евра, а овај нека се инаугурише на време, а не два и по месеца после избора.