180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ДИМИТРИЈЕ ДИША СТЕФАНОВИЋ
УВЕК САМ СЕ ВРАЋАО У ШАБАЦ
Димитрије Диша Стефановић рођен је у Шапцу, 31. маја 1930. године. Тик уз кућу у којој је одрастао, у Камењаку, било је двориште ОШ “Вук Караџић”, где је направио своје прве кораке у фудбалу. Завршио је Гимназију у Шапцу, Вишу васпитачку у Новом Саду и Вишу тренерску школу у оквиру Факултета за физичко васпитање у Београду. Фудбалу је посветио свој живот, прво као играч, потом као тренер.
Које слике памтите из предратног Шапца?
- Носим лепе успомене на детињство. Васпитавали су нас другачије него што је то случај са данашњом децом. Видим да се родитељи труде да им угоде на сваки могући начин. Некад је то било здравије, ми смо имали велико поштовање према нашим родитељима. Ја сам персирао оцу до његове смрти, иако он није на томе инсистирао. Волео бих да ову нову плејаду деце васпитавају на другачији начин.
Заволели сте фудбал у дечаштву, кад сте са другарима „гањали крпењачу“?
- Могли смо само да сањамо гумену лопту, а камоли ону праву, фудбалску. Били смо пресрећни када смо, у стару кожну лопту могли да убацимо свињску бешику, уместо гуменог балона, и завежемо је канапом. Играли смо у дворишту школе и где год је било парчета земље. Није нам сметала ни каменита подлога која је касније урађена. Памтим да смо прву лопту добили од чика Бате Киша, изузетног човека који је стварао Мачву. Био је и изванредан педагог, правилно се постављао према деци. Он је мој фудбалски отац.
Постали сте првотимац Мачве као младић са шеснаест година, али нисте запоставили обавезе у Гимназији?
- Тренери су поручивали нашим родитељима да не запоставимо школу због фудбала, а ми смо их слушали. Тек касније сам постао свестан да смо се добро сналазили. Сећам се једне анегдоте из осмог разреда Гимназије. Догодило се да се професорка руског језика разболела, па ју је мењао професор Мумарло. Једном нас је, за време школског одмора, окупио Дане Николић, а професор нас је угледао са прозора, сјурио се у двориште и рекао Дану: “Е, овог ученика никако не могу да ухватим да га испитам.” А Дане ће њему: “Ти не би могао ни лопту да ухватиш кад би ти дали, а камоли њега”. (смех).
Играли сте у Мачви у време када је ушла у Другу, а потом и у Прву лигу?
- Да, то су незаборавна времена... Педесете године, када је Мачва по други пут ушла у Прву лигу, имао сам прилику да играм важну утакмицу и директно чувам великане нашег фудбала. Највећи успеси Мачве у то време биле су победе над Партизаном и Звездом у Београду. За матични клуб играо сам укупно, са повременим одласцима у друге клубове, тринаест година.
Након изласка Мачве из Прве лиге, ангажовао Вас је Партизан, где сте играли две године?
- Партизан је био најбржи и најупорнији у намери да ме ангажује. Требао им је фудбалер мог профила и квалитета. Прву утакмицу за Партизан одиграо сам у финалу Фудбалског купа „Маршал Тито“, против Црвене Звезде. Победили смо са 6:0, а мој допринос је био високо оцењен.
Поново сте се вратили у Мачву, а клупске боје сте променили преласком у суботички Спартак?
- Тих шест година, колико сам играо за Спартак, остало ми је у најлепшем сећању. Дочекали су ме пријатељски, као свог рођеног. Много тога сам добио, али и дао. Играо сам у изванредној форми. Победили смо Динамо у Загребу са 6:2 и Хајдук у Сплиту са 4:2. Живео сам максимално ангажованим друштвеним животом. Ипак, осећао сам да се полако приближава крај моје играчке каријере и пожелео сам да се вратим у свој родни град и матични клуб, мада он није био наклоњен својој деци.
У Мачви сте годину дана били и играч и тренер, док се нисте у потпуности посветили тренерској каријери?
- Када се клуб нашао у критичној зони, са могућношћу да испадне из Српске лиге, окачио сам копачке о клин и посветио се тренерској каријери. Последњу утакмицу одиграо сам против Радничког из Крагујевца, у тридесет четвртој години. Прва година мог тренерског рада била је изузетно успешна. Мачва је играла неочекивано добро и само неправедном одлуком Такмичарске комисије, уместо првог места и уласка у Другу лигу, заузела је друго место на табели. Даље је играла са променљивом срећом све до седамдесете године, када је поново ушла у Другу лигу.
Позната је чињеница да сте каријеру тренера развијали изван граница бивше Југославије?
- Отишао сам у Тунис да бих водио клуб Стаде Тунисиен. Био је то некада водећи туниски клуб, који је преживљавао тешке године. Прве године сам га стабилизовао и он је завршио у средини табеле. Наредне године, борио се за прво место до самог краја првенства, али је завршио на другом месту. Следеће године, у категорији нада, освојио је шампионат Туниса. Седамдесет и шесте, са Клуб Африкеном, освојио сам прво место у Фудбалском шампионату Туниса. Била је то моја најуспешнија година у иностраној тренерској каријери. За време рада у Тунису, два пута сам проглашен за тренера године. Тамо сам упознао дивне људе, са којима сам остварио дубока пријатељства. Један од њих је бакалин који је живео на обали мора. У мом првом боравку у Тунису, често смо се виђали и постали баш добри пријатељи. Међутим, ја сам се вратио у Шабац, који ме је увек вукао, где год сам био, и ми смо изгубили контакт. Када сам поново отишао у Тунис, нисам му рекао да долазим, само сам се појавио пред њим, а он се срушио. Кад је дошао себи, рекао ми је: “Е, Дича (тако су ме звали у Тунису), што ми ниси рекао да долазиш?”
Како сте усклађивали спортски и породични живот?
- Иако спорт подразумева многа одрицања, успевао сам све да ускладим. Настојао сам да обезбедим пристојан живот својој породици која ми је била на првом месту. Имам сина Милана и ћерку Жалмиру, унуке и праунуке.
Кад резимирате свој живот, шта бисте променили?
- У дубини честитог дела своје душе, задовољан сам јер су се нагомилале године у којима нисам гајио злобу, напротив, трудио сам се да се склањам кад неко жели сукоб. Мислим да сам искористио свој живот на прави начин.
Како сада проводите време?
- Чепркам по прошлости... Тренутно се припремам за прославу рођендана. Прошле године сам направио добру журку, на којој је било нас двадесет и петоро. Пријатељи ме питају хоћемо ли поновити. “Нећемо”, кажем. “Направићемо бољу журку”.
Од уласка у Другу, до испадања из Прве лиге, Мачва је одиграла седамдесет шест утакмица, од којих је Диша носио црвено-црни дрес у седамдесет четири. У прволигашкој конкуренцији, одиграо је тридесет осам утакмица. Док је био у Мачви, у неколико наврата је позиван на припреме државног А и Б тима и играо за обе селекције. Године 1951. био је проглашен за најбољег центрахалфа у Југославији. Играо је за репрезентацију Србије и Друге савезне лиге.
Које слике памтите из предратног Шапца?
- Носим лепе успомене на детињство. Васпитавали су нас другачије него што је то случај са данашњом децом. Видим да се родитељи труде да им угоде на сваки могући начин. Некад је то било здравије, ми смо имали велико поштовање према нашим родитељима. Ја сам персирао оцу до његове смрти, иако он није на томе инсистирао. Волео бих да ову нову плејаду деце васпитавају на другачији начин.
Заволели сте фудбал у дечаштву, кад сте са другарима „гањали крпењачу“?
- Могли смо само да сањамо гумену лопту, а камоли ону праву, фудбалску. Били смо пресрећни када смо, у стару кожну лопту могли да убацимо свињску бешику, уместо гуменог балона, и завежемо је канапом. Играли смо у дворишту школе и где год је било парчета земље. Није нам сметала ни каменита подлога која је касније урађена. Памтим да смо прву лопту добили од чика Бате Киша, изузетног човека који је стварао Мачву. Био је и изванредан педагог, правилно се постављао према деци. Он је мој фудбалски отац.
Постали сте првотимац Мачве као младић са шеснаест година, али нисте запоставили обавезе у Гимназији?
- Тренери су поручивали нашим родитељима да не запоставимо школу због фудбала, а ми смо их слушали. Тек касније сам постао свестан да смо се добро сналазили. Сећам се једне анегдоте из осмог разреда Гимназије. Догодило се да се професорка руског језика разболела, па ју је мењао професор Мумарло. Једном нас је, за време школског одмора, окупио Дане Николић, а професор нас је угледао са прозора, сјурио се у двориште и рекао Дану: “Е, овог ученика никако не могу да ухватим да га испитам.” А Дане ће њему: “Ти не би могао ни лопту да ухватиш кад би ти дали, а камоли њега”. (смех).
Играли сте у Мачви у време када је ушла у Другу, а потом и у Прву лигу?
- Да, то су незаборавна времена... Педесете године, када је Мачва по други пут ушла у Прву лигу, имао сам прилику да играм важну утакмицу и директно чувам великане нашег фудбала. Највећи успеси Мачве у то време биле су победе над Партизаном и Звездом у Београду. За матични клуб играо сам укупно, са повременим одласцима у друге клубове, тринаест година.
Након изласка Мачве из Прве лиге, ангажовао Вас је Партизан, где сте играли две године?
- Партизан је био најбржи и најупорнији у намери да ме ангажује. Требао им је фудбалер мог профила и квалитета. Прву утакмицу за Партизан одиграо сам у финалу Фудбалског купа „Маршал Тито“, против Црвене Звезде. Победили смо са 6:0, а мој допринос је био високо оцењен.
Поново сте се вратили у Мачву, а клупске боје сте променили преласком у суботички Спартак?
- Тих шест година, колико сам играо за Спартак, остало ми је у најлепшем сећању. Дочекали су ме пријатељски, као свог рођеног. Много тога сам добио, али и дао. Играо сам у изванредној форми. Победили смо Динамо у Загребу са 6:2 и Хајдук у Сплиту са 4:2. Живео сам максимално ангажованим друштвеним животом. Ипак, осећао сам да се полако приближава крај моје играчке каријере и пожелео сам да се вратим у свој родни град и матични клуб, мада он није био наклоњен својој деци.
У Мачви сте годину дана били и играч и тренер, док се нисте у потпуности посветили тренерској каријери?
- Када се клуб нашао у критичној зони, са могућношћу да испадне из Српске лиге, окачио сам копачке о клин и посветио се тренерској каријери. Последњу утакмицу одиграо сам против Радничког из Крагујевца, у тридесет четвртој години. Прва година мог тренерског рада била је изузетно успешна. Мачва је играла неочекивано добро и само неправедном одлуком Такмичарске комисије, уместо првог места и уласка у Другу лигу, заузела је друго место на табели. Даље је играла са променљивом срећом све до седамдесете године, када је поново ушла у Другу лигу.
Позната је чињеница да сте каријеру тренера развијали изван граница бивше Југославије?
- Отишао сам у Тунис да бих водио клуб Стаде Тунисиен. Био је то некада водећи туниски клуб, који је преживљавао тешке године. Прве године сам га стабилизовао и он је завршио у средини табеле. Наредне године, борио се за прво место до самог краја првенства, али је завршио на другом месту. Следеће године, у категорији нада, освојио је шампионат Туниса. Седамдесет и шесте, са Клуб Африкеном, освојио сам прво место у Фудбалском шампионату Туниса. Била је то моја најуспешнија година у иностраној тренерској каријери. За време рада у Тунису, два пута сам проглашен за тренера године. Тамо сам упознао дивне људе, са којима сам остварио дубока пријатељства. Један од њих је бакалин који је живео на обали мора. У мом првом боравку у Тунису, често смо се виђали и постали баш добри пријатељи. Међутим, ја сам се вратио у Шабац, који ме је увек вукао, где год сам био, и ми смо изгубили контакт. Када сам поново отишао у Тунис, нисам му рекао да долазим, само сам се појавио пред њим, а он се срушио. Кад је дошао себи, рекао ми је: “Е, Дича (тако су ме звали у Тунису), што ми ниси рекао да долазиш?”
Како сте усклађивали спортски и породични живот?
- Иако спорт подразумева многа одрицања, успевао сам све да ускладим. Настојао сам да обезбедим пристојан живот својој породици која ми је била на првом месту. Имам сина Милана и ћерку Жалмиру, унуке и праунуке.
Кад резимирате свој живот, шта бисте променили?
- У дубини честитог дела своје душе, задовољан сам јер су се нагомилале године у којима нисам гајио злобу, напротив, трудио сам се да се склањам кад неко жели сукоб. Мислим да сам искористио свој живот на прави начин.
Како сада проводите време?
- Чепркам по прошлости... Тренутно се припремам за прославу рођендана. Прошле године сам направио добру журку, на којој је било нас двадесет и петоро. Пријатељи ме питају хоћемо ли поновити. “Нећемо”, кажем. “Направићемо бољу журку”.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
