180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ОЛИВЕРА (МИЛОШЕВИЋ) ЗАТЕЗАЛО
НИСМО ВИШЕ ДАЛЕКО
Наша Шапчанка, Оливера Затезало, двадесет три године живи и ради у Канади. Као дете просветних радника, Слободанке и Томислава С. Милошевића, најлепше дане раног детињства провела је у школским двориштима, окружена породичним пријатељима и члановима фамилије, који су, углавном, били шабачки учитељи, наставници и професори. Од малена учена да цени и поштује оне који је васпитавају, сматра да јој је то помогло док је градила каријеру, далеко од Шапца, у другој култури, на другом језику, у компетитивним водама канадских телекомуникација. Рад и одговорност увек су је издвајали. Била је ђак генерације ОШ “Селе Јовановић”, ђак генерације Шабачке гимназије, а у Канади је пре десет година била награђена као Топ Таленат у једној од највећих националних телекомуникационих кућа. Тренутно ради као Цхиеф Сецуритy Оффицер за Хуањеи, као прва и једина дама у Управном одбору ове глобалне телекомуникационе куће у Канади.
Колико су године проведене у Шабачкој гимназији, знање и путокази које си тамо добила, утицале на твој успех?
- Много, заиста. Желим да, пре свега, честитам велики јубилеј Шабачкој гимназији и захвалим свим професорима који су за нас чинили више него што се од њих очекивало, дали нам љубав и улили самопоуздање за даље школовање. Гимназију највише памтим по математичкој секцији, професорима Јози, Грозди, Синиши Мозетићу, одласцима на такмичења… Лети смо ишли у Школу математике у Пецку, а зими на Дивчибаре, дивно смо се дружили.. Мени је то на неки начин отворило врата не само за Србију, него за свет. Ученици из Ваљева, Лознице, Ужица, Београда… које сам упознала у првом разреду Гимназије, на Републичком такмичењу из математике, постали су и остали моји пријатељи за цео живот.
Као ђак генерације, имала си стипендију Шабачке општине за студије Електротехничког факултета, који је био логичан избор после природно-математичког смера у Гимназији?
- Схватила сам да то мени лако иде, да могу да излазим, да се дружим, идем у позориште, на путовања... и да, уз све то, завршим факултет. Иначе, на првој години факултета нисам много тога новог научила, довољно је било знање које сам понела из Шабачке гимназије. Зато сам имала времена да истражујем Београд и научим да му припадам. На првој години студија упознала сам свог супруга и од тада смо заједно.
Да ли сте вас двоје заједно одлучили да се отиснете у бели свет?
- Не само нас двоје, више од педесеторо нас са факултета одлучили смо да се преселимо у Канаду. Цело друштво са Електротехнике нам је овде. Догодио се рат, у Београду није било могућности за посао, тако да смо били и политичка и економска емиграција у то време. У року од месец дана добила сам посао у Канади.
Твоја каријера у Канади кретала се узлазном путањом?
- Двадесет година сам радила у једној од највећих канадских телекомуникационих фирми. Једне године су ме изабрали за топ талента, што је интересантно с обзиром да сам емигранткиња. Финансирали су моју едукацију – две године сам ишла у школу за лидере. Пре три месеца почела сам да радим за Хуањеи, једног од највећих произвођача телекомуникационе опреме, која има представништво у сто седамдесет земаља и за коју ради сто осамдесет шест хиљада људи. Фасцинирана сам новим технологијама. Интернет револуција која се десила последњих двадесет година много је олакшала наш начин живота, а тек ћемо сведочити великим променама које су пред нама, долази време вештачке интелигенције. Сада радимо на брзим мрежама које ће подржавати концепт аутомобила без возача, операције на даљину преко интернета… Невероватно је то што се дешава, долази научна фантастика.
Имаш потребу да своје знање поделиш са младима, пре свега, шабачким гимназијалцима?
- Волела бих да нашој деци отворим очи да су послови у технологији – послови будућности, да ће моћи да раде за светске фирме преко интернета, са било које тачке на кугли земаљској, из Србије, Шапца, са дединог имања на селу... Планирам скајп презентације да би гимназијалци добили представу да је све глобално и све могуће. Волела бих да се огласе шабачки гимназијалци који живе у свету и дају своју подршку, подстрек и инспирацију.
Каква је разлика у животу овде и тамо?
- Разлике су велике, или их уопште нема, у зависности од угла из ког се гледа. Интернет револуција донела је велике промене у начину живота, приближила нас је. Више нисмо далеко. Све је постало блиско и доступно, нема више грубих подела. Свет је постао глобално село.
Успела си да ускладиш професионални успех са породичним животом, што сигурно није лако?
- Није ни сада лако. Често путујем, недавно сам била у Кини десет дана, сваке две недеље одлазим у Отаву на састанке. То су велике жртве, породица је та која даје подршку, разумевање и несебичност. Син је кренуо мојим стопама, студира рачунарску технологију.
ДОБИЈА ОНАЈ КОЈИ ДАЈЕ
“У Шабац долазим два пута годишње, везује ме фамилија, дивни пријатељи, успомене… Шабац је за мене и даље, поред многих лепих светских летовалишта које сам посетила, најлепше место за одмор. Шабачки учитељи, наставници и професори су много у мене уложили, емотивно, интелектуално, а као ђака генерације и добитника наградне стипендије Шабачке општине, и финансијски. Дуго сам размишљала на који бих начин, сву љубав и пажњу коју сам добила, могла да узвратим. Ко даје тај добија, тај круг се никада не затвара. Одлучила сам да мој поклон Гимназији у част јубилеја не буде анонимна честитка, него да се удружим са пријатељима расутим по свету да заједно пружимо интелектуалну, емотивну и материјалну помоћ овим и будућим генерацијама. Кроз разговор са директорком Маријаном Исаковић сазнала сам да она на тој идеји већ дуго ради.
НА ЧОВЕКУ СВЕ ТРЕБА ДА БУДЕ ЛЕПО
“На човеку све треба да буде лепо, и одело, и душа, и мисли”. Ова Чеховљева изрека била је урамљена у учионици наше наставнице Стане Опалић, професорке енглеског језика у “Селовој” школи. Често сам се враћала овој реченици, у моментима корпоративних превирања, понављала је као мантру, која ми је помагала и да увек задржим осмех на лицу. Наставница Стана нам је отворила прозор у свет, имали смо другаре у Енгелској, Норвешкој, Грчкој, са којима смо се дописивали. Претплатила нас је на енглеске часописе за децу која уче енглески као други језик, па смо имали осећај да смо добили другу домовину… Певали смо Дилана, Битлсе… уживали у фотографијама са њених путовања на Хаваје, у Лондон, Канаду, Америку, Аустралију... Примали смо госте из Норвешке, слали и добијали поклоне за Нову годину. То није био школски план и програм, то је била несебична љубав и жеља да нам се улије самопуздање и сигурност да смо равноправни део света и да би требало да се изборимо за своје место у њему.
Колико су године проведене у Шабачкој гимназији, знање и путокази које си тамо добила, утицале на твој успех?
- Много, заиста. Желим да, пре свега, честитам велики јубилеј Шабачкој гимназији и захвалим свим професорима који су за нас чинили више него што се од њих очекивало, дали нам љубав и улили самопоуздање за даље школовање. Гимназију највише памтим по математичкој секцији, професорима Јози, Грозди, Синиши Мозетићу, одласцима на такмичења… Лети смо ишли у Школу математике у Пецку, а зими на Дивчибаре, дивно смо се дружили.. Мени је то на неки начин отворило врата не само за Србију, него за свет. Ученици из Ваљева, Лознице, Ужица, Београда… које сам упознала у првом разреду Гимназије, на Републичком такмичењу из математике, постали су и остали моји пријатељи за цео живот.
Као ђак генерације, имала си стипендију Шабачке општине за студије Електротехничког факултета, који је био логичан избор после природно-математичког смера у Гимназији?
- Схватила сам да то мени лако иде, да могу да излазим, да се дружим, идем у позориште, на путовања... и да, уз све то, завршим факултет. Иначе, на првој години факултета нисам много тога новог научила, довољно је било знање које сам понела из Шабачке гимназије. Зато сам имала времена да истражујем Београд и научим да му припадам. На првој години студија упознала сам свог супруга и од тада смо заједно.
Да ли сте вас двоје заједно одлучили да се отиснете у бели свет?
- Не само нас двоје, више од педесеторо нас са факултета одлучили смо да се преселимо у Канаду. Цело друштво са Електротехнике нам је овде. Догодио се рат, у Београду није било могућности за посао, тако да смо били и политичка и економска емиграција у то време. У року од месец дана добила сам посао у Канади.
Твоја каријера у Канади кретала се узлазном путањом?
- Двадесет година сам радила у једној од највећих канадских телекомуникационих фирми. Једне године су ме изабрали за топ талента, што је интересантно с обзиром да сам емигранткиња. Финансирали су моју едукацију – две године сам ишла у школу за лидере. Пре три месеца почела сам да радим за Хуањеи, једног од највећих произвођача телекомуникационе опреме, која има представништво у сто седамдесет земаља и за коју ради сто осамдесет шест хиљада људи. Фасцинирана сам новим технологијама. Интернет револуција која се десила последњих двадесет година много је олакшала наш начин живота, а тек ћемо сведочити великим променама које су пред нама, долази време вештачке интелигенције. Сада радимо на брзим мрежама које ће подржавати концепт аутомобила без возача, операције на даљину преко интернета… Невероватно је то што се дешава, долази научна фантастика.
Имаш потребу да своје знање поделиш са младима, пре свега, шабачким гимназијалцима?
- Волела бих да нашој деци отворим очи да су послови у технологији – послови будућности, да ће моћи да раде за светске фирме преко интернета, са било које тачке на кугли земаљској, из Србије, Шапца, са дединог имања на селу... Планирам скајп презентације да би гимназијалци добили представу да је све глобално и све могуће. Волела бих да се огласе шабачки гимназијалци који живе у свету и дају своју подршку, подстрек и инспирацију.
Каква је разлика у животу овде и тамо?
- Разлике су велике, или их уопште нема, у зависности од угла из ког се гледа. Интернет револуција донела је велике промене у начину живота, приближила нас је. Више нисмо далеко. Све је постало блиско и доступно, нема више грубих подела. Свет је постао глобално село.
Успела си да ускладиш професионални успех са породичним животом, што сигурно није лако?
- Није ни сада лако. Често путујем, недавно сам била у Кини десет дана, сваке две недеље одлазим у Отаву на састанке. То су велике жртве, породица је та која даје подршку, разумевање и несебичност. Син је кренуо мојим стопама, студира рачунарску технологију.
“У Шабац долазим два пута годишње, везује ме фамилија, дивни пријатељи, успомене… Шабац је за мене и даље, поред многих лепих светских летовалишта које сам посетила, најлепше место за одмор. Шабачки учитељи, наставници и професори су много у мене уложили, емотивно, интелектуално, а као ђака генерације и добитника наградне стипендије Шабачке општине, и финансијски. Дуго сам размишљала на који бих начин, сву љубав и пажњу коју сам добила, могла да узвратим. Ко даје тај добија, тај круг се никада не затвара. Одлучила сам да мој поклон Гимназији у част јубилеја не буде анонимна честитка, него да се удружим са пријатељима расутим по свету да заједно пружимо интелектуалну, емотивну и материјалну помоћ овим и будућим генерацијама. Кроз разговор са директорком Маријаном Исаковић сазнала сам да она на тој идеји већ дуго ради.
“На човеку све треба да буде лепо, и одело, и душа, и мисли”. Ова Чеховљева изрека била је урамљена у учионици наше наставнице Стане Опалић, професорке енглеског језика у “Селовој” школи. Често сам се враћала овој реченици, у моментима корпоративних превирања, понављала је као мантру, која ми је помагала и да увек задржим осмех на лицу. Наставница Стана нам је отворила прозор у свет, имали смо другаре у Енгелској, Норвешкој, Грчкој, са којима смо се дописивали. Претплатила нас је на енглеске часописе за децу која уче енглески као други језик, па смо имали осећај да смо добили другу домовину… Певали смо Дилана, Битлсе… уживали у фотографијама са њених путовања на Хаваје, у Лондон, Канаду, Америку, Аустралију... Примали смо госте из Норвешке, слали и добијали поклоне за Нову годину. То није био школски план и програм, то је била несебична љубав и жеља да нам се улије самопуздање и сигурност да смо равноправни део света и да би требало да се изборимо за своје место у њему.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
