БЕГ ИЗ БЕЗНАЂА У НАДУ

У данима какви су новогодишњи празници свако „паметовање“ читаоцима изазива, у најмању руку, њихов отворени отпор и згражавање над свим порукама и анализама које би им, евентуално, „осветлиле“, ионако мрачне и зимљиве стране њихове свакодневице. Коме је у овим данима до узрока што је нешто „овако“ а није „онако“ и што нам је тешко, а богами, како нам причају, биће нам и теже. Морамо радити више, ако хоћемо да стигнемо у велику, уређену и раскошну Европу. Морамо трпети, ако желимо да изађемо из тунела наше транзиције.
Што смо у тунелу толико година, што трпимо толико дуго да целим генерацијама прође безмало читав живот у трпљењу, кога је брига у овим данима?
„Та нова година је бре! Празник је ово, шта ме брига и за узроке и за последице! Хоћу да се опустим са пријатељима и породицом!“ Тим речима ће највећи број наших људи одговрити на било какву причу о тешким данима кроз које пролазе. И зато је свака анализа о узроцима и последицама кризе коју живимо потпуно беспредметна у овим новогодишњим данима. (Беспредметна је она и иначе, али ваш хроничар, који не гледа фаталистички на време у коме живимо мисли да има смисла, ако ништа друго, бар постављати питања. Да неке будуће генерације, које буду анализирале ово време, виде да смо ипак нешто предузимали и покушавали).
Чекамо, дакле, празнике. Иде Нова година, па Божић, па српска Нова година, па... цео јануар следеће године има да нам прође у празновању. То што плата нема, што посла нема, што су пензије неподношљиво ниске, (али и такве, оне су многим породицама једини сигуран извор пуњења породичног буџета), све су то „теме за неко друго време“. Не помињите их ни случајно за Нову годину! Радујте се и празнујте!