ФУДБАЛ И ПРИЈАТЕЉСТВА

Пре четири године шабачки фудбалски тренер Бојан Дуловић отиснуо се на југоисток. Није отишао потпуно без потпоре, али и даље је носио велики ризик и недоумицу хоће ли успети? Спортски дух га је водио у вери да је донео животно важну одлуку која неће бити “кратког даха”.
Шта Вас је навело да кренете на далеки пут? Који је био разлог одласка?
- Није било неког посебног повода, једноставно сам пожелео да направим неку промену, желео сам изазов. Није то била уобичајена потрага за финансијама и квалитетнијим животом. У Дубаију је био мој добар пријатељ Ратко Божић, те сам лако одабрао дестинацију. Он је тамо дуго и његова помоћ била је велика у најтежем периоду адаптације.
Почеци у Емиратима?
- Фудбал је моја љубав, али сам по доласку радио два посла. Имао сам договорен посао у једној локалној академији, но ту никада нисам отпочео рад. Јавио сам се на оглас клуба “Е спорт” за тренера, указали су ми поверење и још сам ту, после четири године. Истовремено сам, неко време, био сам конобар у ноћном клубу. Није лако радити два посла, али није ни неизводљиво када имате свој крајњи циљ који вас вуче даље.
Где је отпочела Ваша фудбалска каријера?
- Тренирао сам у шабачким клубовима, “Радничком” и “Мачви”, али сам много више волео мали фудбал, односно футсал. Брзо сам се преоријентисао, играо сам у два наврата и Прву лигу за клубове из Шапца. Та љубав још увек траје, те и данас играм на турнирима за екипу “Синд”.
Фудбал у Емиратима је у експанзији. Далеко је иза европског по квалитету, изнад по условима.
- Услови су нестварни, али они сами не могу донети квалитет. Не само да је иза европског, већ и иза осталих континената на којима се игра. Но, хоће да улажу, верују иностраним стручњацима, те се напредак види сваке године. Мислим да имају стрпљења за остваривање својих снова, што је најбитније када се нешто гради од почетка.
Има ли још тренера из Шапца и околине у Дубаију?
- Од Шапчана ту су Бокица Матић, запослен у Академији Реал Мадрида, односно Александар Петровић, познатији као Бађо, тренер у Академији Роме.
Свакако да је део Вашег успеха у УАЕ и сарадња са великим Дијегом Армандом Марадоном. Прво сте били сарадници, а сада истичете и пријатељство међу вама.
- Поносан сам на ту чињеницу. Он је био мој идол из детињства, кад год смо играли фудбал увек сам носио дрес са бројем десет, навијао за Аргентину на великим такмичењима, а сада сам постао пријатељ са неким за кога нисам веровао да га гледам на ТВ. Најпре сам му био лични тренер, но брзо је то прерасло у велико пријатељство. Он је у сваком смислу посебан, привлачи пажњу где год се појави, али има и дозу поштовања према својим навијачима што је велика ствар.
Године чине своје, далеко је од форме из играчких дана, али да ли је још ту мајсторство које га је красило?
- Још је велики професионалац, тренингу прилази као у играчким данима. Свему приступа озбиљно, жарко жели да победи чак и када на тренингу играмо било који спорт. Оставиле су године и груби стартови трага, теже се креће, но неке ствари се не заборављају, још је велемајстор и са лоптом ради нешто што 90% активних играча не може.
Где је Марадона данас, код нас се стекао утисак да је велики поштовалац нашег народа?
- Он је тренутно тренер у ФК “Фујаирах” и веома активан као амбасадор ФИФА, заштитно лице светске куће фудбала. Било је још славних личности које сам упознао, али је он оставио најјачи утисак. Апсолутно, један је од највећих навијача Новака Ђоковића и воли Србе и Србију.
Свакодневни живот у Дубаију? Код нас је тај град појам гламура, богатства, скупих аутомобила, да ли је заиста баш тако?
- Дубаи одише гламуром, једноставно све сија, шљашти, а то је атрактивно за домицилно становништво, посетиоце, али и ТВ камере. Ипак, није баш свугде тако. Постоји и овде јефтина радна снага пристигла махом из Индије, Пакистана и још неких држава. Они живе у радничким насељима, јако тешким условима и тај призор није ни мало леп, а многима је непојмљив за Емирате. Наравно, све то је добро замаскирано како се не би кварио свеопшти утисак.