ПРИЧА
Наша купања на камичку
Неписано правило је било да сезона купања и пецања почиње на Камичку. Камичак набујао од пролећних киша, потапао је тек олистале врбе. Купали смо се, не признајући да је вода хладна а змије белоушке нисмо ни примећивали. Рибе смо низали на врбове гране и без обзира колико је рибе било, низ смо вукли по путу ходајући полако да нас сви виде.
Тих година лета су пролазила полако а сигурно. Сезона купања настављана је код моста. Увече, гледајући у звезде, молили смо се да сутрашњи дан буде сунчан и топао. Будили смо се рано, с ногу доручковали и журили на договорено место. Ишли смо пречицом, преко Вашаришта и морали смо прећи два канала у којима је било пијавица. Често су, се хватале на наше ноге, а ми смо их растезали као праћке, пре него што смо успевали а их скинемо. Настављали смо пут не обраћајући пажњу на крв која се сливала до чланака мешајући се са блатом и прашином са босим ногама.
Стизали смо задихани, а сусрет са водом изазивао је још веће лупање срца. Сава, велика као море, некако густа, неодољиво нас је мамила. Скидали смо се у трку, бацајући ствари около и, уз врисак, скакали у воду прскајући на све стране. Имали смо огромну жељу да пијемо воду, што смо обавезно и чинили. После тог жестоког сусрета, полако смо се смиривали.
Ко може даље да отплива? Ко сме да скочи са стуба? Ко може дуже да буде под водом?
Вије у води смо играли док усне не поплаве. Излазили смо из воде најежене коже, а од силног подрхтавања чуло се ударање зуба у зуб. Неразумљиво смо причали, дрхтали целим телом. Сунце је благотворно деловало на нас, враћајући нас у живот. Поново смо чежњиво гледали у реку.
Колико купања, имаш? Ко је црњи ајде да видимо?
Дан је постајао све топлији, а паузе између купања све краће. Земља је подрхтавала од воза који је прелазио мост.
Сава је текла достојанствено, док смо, замагљених очију, гледали према Ади. Једног дана ћемо је препливати. Комарци су нас опомињали да је време за повратак кућама.
Купање на Агенцији значило је за младог човека да га друштво прихвата и да је одрастао. Подразумевало се да добро плива.
На избетонираном платоу, који се налазио испред руиниране зграде, где се стално сушио веш станара, седели су парови. Писање ноктом по леђима, скидање изгореле коже, значило је почетак љубави. Заљубљени су се дуго мазали кремом за сунчање, а лежање главом на стомку уместо јастука, говорило је о чврстој вези.
Спуштање низ реку почињало је од Силоса. Носили смо минималке, са траком друге боје на средини. Сметале су нам “јапанке” два броја мање, које су измицале испод ознојених стопала.
Девојке су нас крадомице посматрале. Позивали смо их у воду. Нису одмах прихватале, али знало се да ће кренути. Због ситних каменчића, често су се ослањале на нас, чини се и кад није било потребно. Знало се која је девојка најлепша на плажи а којој најбоље стоје бикини.
Улазили смо у воду бучно, показујући све што знамо Дуго смо ронили, излазећи на површину у последњем тренутку. Жестоко смо пливали, правећи велику пену око себе. Девојке су то посматрале са великом пажњом, пљескајући рукама. Оне које су се још нећкале, хватали смо за руке и, против њихове воље, убацивали у воду што је било пропраћено вриском и великим отимањем. Док нас је вода носила, чули су се потмули звукови произведени дувањем у површину воде. Често смо се издизали до појаса, показујући спретност и снагу. Брзо смо стизали до шлепова, који су били укотвљени код зиданог дела, кеја, па смо маршуту понављали. Излазећи из воде девојке су поправљале фризуре, а ми смо скакали на једној нози ослобађајући се воде из уха.
На Агенцији никад није било досадно. Храбрији момци су се истицали скоковима са шлепа, а било је и скокова са кеја. Најзанимљивије је било “прозивање”. То је значило да онај чије је име изговорено, мора што пре скочити у воду, извикујући име следећег скакача. При том је долазило до збрке, падања у воду уз бурно навијање публике.
На плажи смо остајали до самог смираја. Шлеп је нечујно клизио реком. Уморни, тромим кораком вукли смо се стазом док нам је мека и топла прашина пролазила између прстију грејући стопала.
Сунце је легало на реку.
Тих година лета су пролазила полако а сигурно. Сезона купања настављана је код моста. Увече, гледајући у звезде, молили смо се да сутрашњи дан буде сунчан и топао. Будили смо се рано, с ногу доручковали и журили на договорено место. Ишли смо пречицом, преко Вашаришта и морали смо прећи два канала у којима је било пијавица. Често су, се хватале на наше ноге, а ми смо их растезали као праћке, пре него што смо успевали а их скинемо. Настављали смо пут не обраћајући пажњу на крв која се сливала до чланака мешајући се са блатом и прашином са босим ногама.
Стизали смо задихани, а сусрет са водом изазивао је још веће лупање срца. Сава, велика као море, некако густа, неодољиво нас је мамила. Скидали смо се у трку, бацајући ствари около и, уз врисак, скакали у воду прскајући на све стране. Имали смо огромну жељу да пијемо воду, што смо обавезно и чинили. После тог жестоког сусрета, полако смо се смиривали.
Ко може даље да отплива? Ко сме да скочи са стуба? Ко може дуже да буде под водом?
Вије у води смо играли док усне не поплаве. Излазили смо из воде најежене коже, а од силног подрхтавања чуло се ударање зуба у зуб. Неразумљиво смо причали, дрхтали целим телом. Сунце је благотворно деловало на нас, враћајући нас у живот. Поново смо чежњиво гледали у реку.
Колико купања, имаш? Ко је црњи ајде да видимо?
Дан је постајао све топлији, а паузе између купања све краће. Земља је подрхтавала од воза који је прелазио мост.
Сава је текла достојанствено, док смо, замагљених очију, гледали према Ади. Једног дана ћемо је препливати. Комарци су нас опомињали да је време за повратак кућама.
Купање на Агенцији значило је за младог човека да га друштво прихвата и да је одрастао. Подразумевало се да добро плива.
На избетонираном платоу, који се налазио испред руиниране зграде, где се стално сушио веш станара, седели су парови. Писање ноктом по леђима, скидање изгореле коже, значило је почетак љубави. Заљубљени су се дуго мазали кремом за сунчање, а лежање главом на стомку уместо јастука, говорило је о чврстој вези.
Спуштање низ реку почињало је од Силоса. Носили смо минималке, са траком друге боје на средини. Сметале су нам “јапанке” два броја мање, које су измицале испод ознојених стопала.
Девојке су нас крадомице посматрале. Позивали смо их у воду. Нису одмах прихватале, али знало се да ће кренути. Због ситних каменчића, често су се ослањале на нас, чини се и кад није било потребно. Знало се која је девојка најлепша на плажи а којој најбоље стоје бикини.
Улазили смо у воду бучно, показујући све што знамо Дуго смо ронили, излазећи на површину у последњем тренутку. Жестоко смо пливали, правећи велику пену око себе. Девојке су то посматрале са великом пажњом, пљескајући рукама. Оне које су се још нећкале, хватали смо за руке и, против њихове воље, убацивали у воду што је било пропраћено вриском и великим отимањем. Док нас је вода носила, чули су се потмули звукови произведени дувањем у површину воде. Често смо се издизали до појаса, показујући спретност и снагу. Брзо смо стизали до шлепова, који су били укотвљени код зиданог дела, кеја, па смо маршуту понављали. Излазећи из воде девојке су поправљале фризуре, а ми смо скакали на једној нози ослобађајући се воде из уха.
На Агенцији никад није било досадно. Храбрији момци су се истицали скоковима са шлепа, а било је и скокова са кеја. Најзанимљивије је било “прозивање”. То је значило да онај чије је име изговорено, мора што пре скочити у воду, извикујући име следећег скакача. При том је долазило до збрке, падања у воду уз бурно навијање публике.
На плажи смо остајали до самог смираја. Шлеп је нечујно клизио реком. Уморни, тромим кораком вукли смо се стазом док нам је мека и топла прашина пролазила између прстију грејући стопала.
Сунце је легало на реку.
Бане Јанковић
Најновији број
25. април 2024.
