СРЦЕ ГАЗИ КИЛОМЕТРЕ

Овогодишњи Церски марш обележио је никада већи број учесника, али и то што је најстарији међу њима имао чак 79 година, а најмлађи тек осам. Златомир Богдановић, Шапчанима познатији као Чика Цига и мали Сергеј Јевтић из Копра, у Словенији, упознали су се током пута, дали подршку један другом и један део маршруте ишли заједно, држећи се за руке, под истим кишобраном. Чика Цига је после 26 километара ипак сео у ауто до циља, док је Сергеј последњих пет километара истрчао.
Сергеј ће сада кренути у трећи разред, јер се у Словенији раније полази у школу. Тренира фудбал у ФК „Копер“ и као и већина његових вршњака воли да се игра и дружи. Свако лето проводи код тетке у Србији, па је тако од другара чуо за Церски марш. Иако су родитељи сматрали да неће моћи да издржи пешачење од 38 километара, Сергеј је добио подршку од тетке Маријане Арсеновић и заједно су се упустили у ову авантуру.
-Тетка је говорила да, ако сам уморан, седнемо у ауто. Нудили су нам превоз и Хитна помоћ и полиција, али нисам желео да варам. Мислим да никада не треба одустати ни предати се, каже храбри Сергеј.
Чика Цига је пензионисани дипломирани економиста. Сада са супругом Драгицом, пензионисаним лекаром специјалистом, живи у Румској, где сади башту за своју унуку Марину. Живот у селу и радови у домаћинству били су му једина припрема за овај дуг пут. Средином априла је, како каже, „умарширао“ у 80. годину. Сматра да му је ово био „задњи воз“ да ода почаст прецима.
-Деда по оцу ми је погинуо 1912. године, када је мој отац имао само четири године. Деда по мајци Чедомир Селенић, из Метковића погинуо је на Церу. Неколико дана по почетку рата војвода Степа Степановић је послао војску из оближњих села кући због празника. Из Метковића се назад у рат вратио само мој деда. Када је погинуо моја мајка је још била у стомаку, прича Чика Цига.
После више од две трећине пређеног пута, ипак је одлучио да даље настави превозом. Каже да није желео да изазива судбину и да је „имао среће“ јер је као дете два пута „умирао“ па је рано научио да брине о здрављу. Његов син Александар успешно је издржао до Текериша.
Док је Чика Цига кренуо на пут због свега што је знао о својим прецима, Сергеј је шетњу искористио да сазна што више о историји. Успут је од других учесника сазнавао како су церски јунаци ратовали, какво су оружје користили и закључио је да је њима било много теже јер су имали неудобну обућу и тешко оружје.
-Научио сам да је Церска битка била веома значајна за Први светски рат и да је војвода Степа Степановић био командант. Запамтио сам и неке стихове из песме „Марш на Дрину“. Мало сам се разочарао када су ми рекли да су Словенци тада били против Срба, а желео сам и да купим шајкачу, али нисам имао где, каже Сергеј.
Његови преци били су Солунци, па је можда имао и генетске предиспозиције за дуго пешачење.
Код Богдановића у кући није се много причало о прошлости. Због свега што се дешава у данашње време Чика Цига каже да како време пролази све више цени своје старе.
-Код нас се није много причало о погибијама деда, не зато што је то било забрањено, него да не бисмо отварали ране. Питао сам оца једном, пред његову смрт, да ли би волео да је његов отац на неки начин избегао воску и остао жив. Одговорио ми је да су васпитани тако да са том срамотом не би могли живети и да је њихов отац погинуо за то да би они живели.
Обојица планирају и следеће године да крену путем славних предака.