„САМО МЕНИ“

Свакодневица људске цивилизације почива на неколико устаљених фраза, које су типичне за све језике и све нације, од најпримитивнијих заједница, до аристократског и „џет сет“ света. Те су фразе, вероватно, послужиле човечанству, током дуготрајног и болног издвајања из животињског света, да обезбеди људским јединкама неку врсту знакова комуницирања, које ће их у међусобној размени уверити да једна другу неће угорзити и да не желе зло.

Отуда фразе попут „Добар дан“, „Како си“, „Хвала“ или „Срећна Нова година“ и низ других, представљају универзалне комуникационе поруке које људи упућују једни другима, као неку врсту личне добре воље и ритуалне жеље да оном коме је порука упућена буде заиста тако. Посебно се та жеља рефлектује у празничним честиткама, личним и усменим приликом сусрета, или писаним путем. То је постало стереотип и образац по коме схватамо, тумачимо и препознајемо неку друштвену групу или менталитет неке средине.

Зато свака промена у тако успостављеним ритуалима, макар била и појединачна, скреће пажњу, јер иза ње стоји неки нови облик свести, нека друштвена вредност која жели себе да наметне и да се успостави као општи образац. И те промене у најави, као и увек, разуме се, израстају из нових односа у друштву, из социјално-економског стања и представљају психолошко објашњење тог стања.

А стање у српском друштву данас објаснио је сликовито кратком ритуалном фразом неки младић, на неком тргу, у некој српској вароши у новогодишњој ноћи. Наиме, док је заједно са групом вршњакиња и вршњака играо уз ритам музике коју су изводили неки познати музичари, младић се, на кратко, зауставио да одговори на питање промрзле новинарке, која је анкетирала народ на тргу о новогодишњим празницима.