Ријалити није реалан

„Мени је сад преостало само да вам се захвалим...“ – ово су речи којима је Сузана Трнинић прошле недеље одјавила своју последњу емисију „Кажипрста“. Након шеснаест година емитовања и ова емисија је дошла до свог краја, а сада је и телевизија на којој је била емитована променила своје име из Б92 у О2. Овако некако смо се пре скоро три године опростили и од чувеног „Утиска недеље“ а чини се да и судбина малобројних сличних емисија које су преостале није тако светла. И док се квалитетне емисије које нису без разлога трајале више од деценије гасе; с друге стране бивамо преплављени неким другим садржајима, ријалити програмима који постављају другачије вредности и стандарде понашања за друштво.
Ријалити програми свакако нису нова врста телевизијског жанра. Прве емисије овог типа су у Србији почеле да се приказују пре десетак година. Почело је са „Једноставним животом“ и „Великим братом“ а стигло се до „Парова“ и најновије „Задруге“. Неки сматрају да су овакви програми одраз демократије и слободе медија, док други тврде да је то један од облика манипулације људима, као и да дају негативне узоре младим људима. Чињеница је да су ово програми који бележе велику гледаност, па се од „ружичастих“ креатора често чује аргумент да је то огледало наше стварности или да је то оно што народ жели самоиницијативно да гледа. Овакви аргументи су заправоснова целе медијске обмане и конструкције. Чак су и разна социолошка истраживања потврдила да ће народ заправо гледати или „волети да гледа“ управо оно што му се непрестано намеће и оно што добија највећу пажњу у медијима.
Чест је и аргумент да свако има прилику да промени канал по својој вољи, али и ово такође нема превише смисла у ситуацији где је избор сведен на минимум с обзиром на горе поменуто гашење разних других емисија. Ријалити програми могу обичним гледаоцима изгледати као увид у нашу стварност и реални живот сваког појединца, али се заправо ради о добро изрежираним сценама које су ту да понуде и продају комерцијалну забаву. У моментима падања гледаности, креатори ових програма ће учинити све да је врате а учесници ће за одређене хонораре бити ту да се понашају примитивно и бескрупулозно како би интригирали публику и повећали јој зависност.
Не требају нам неке посебне анализе да бисмо утврдили да је циљ ријалитија нечији профит и средство за формирање „безглаве“ масе. О осталим циљевима, узроцима и околностима се може још нашироко коментарисати али на неке чињенице сада морамо подсетити. Ријалити програми се код нас приказују на каналима са националом фреквенцијом. Ти канали, то јест телевизије као корисници јавног добра морају имати неку одговорност за оно што чине. Ми као корисници нажалост не можемо бирати да ли желимо те канале или не јер нам они у пакетима свакако следују, али се можемо (и као савесни грађани - морамо) бунити због садржаја који нам се нуди као избор или због садржаја који нам се ускраћује и гаси.
И за крај, треба рећи да су учесници ових популарних шоу програма врло често несрећни људи који тамо одлазе само како би нешто зарадили, а богаћење на туђој несрећи је појава достојна сваког презира.