„ГЛАВА ШЕЋЕРА“ И ПОНЕШТО О НАМА

Мало је познато да је радња ове приповетке истинита и да су њени главни јунаци Срески начелник Максим Сармашевић и његов пандур Ђука баш у Владимирцима, у згради „Конак“ осмислили како да се обогате са главом шећера. Поред њих, јунаци ове приче су и сељаци околних села, тако да на једном месту имамо и власт и поданике

Између две реке, велике Саве и мале Тамнаве, у подрђу Западне Србије, 75 км западно од Београда и 20 км јужно од Шапца, тихо се угнездила мала варошица, којој је „кум“, ко зна кад, с правом, дао име Владимирци. И баш ту, без жеље да ремети тај вечни мир, Књаз Милош одлучи да буде седиште Среза. Посавотамнавског и да, далеке 1851. године, изгради импозантно здање које је и данас познато под именом зграда старог среског начелства, у коју је била смештена комплетна среска власт, заједно са среским начелником који је ту и становао. Како се у то време говорило да је у њој срески начелник „коначио“ то се и данас, ова зграда, у народу популарно зове „Конак“. Сигурно је да је, у време када је изграђена, била међу неколико иајлепших здања свог времена а још је сигурније да, данас, припада малом броју здања тог времена која је добро очувана и која је још у функцији, јер је у њу смештено нреко 30.000 књига владимирачке Библиотеке. Пре тачио 40 година, данас већ далеке 1971. године, проглашена је за Споменик културе.
О чему нам сведочи ова зграда у својој, 160 година, старој историји: Најпре о људима, било да су на власти, било да су поданици те власти. О свему томе, најлепше редове у српској књижевности исписао је Милован Глишић у својој, оновременској, ововременској и, увек актуелној, приповеци „Глава шећера“.