ЖИВОТ У СЕНЦИ ПАРТИЈА

Може ли се у Србији слободно мислити и имају ли могућност људи да јавно бране свој став о неком важном политичком или друштвеном проблему, а да тај став није „наслоњен“ на политички суд неке релевантне политичке партије? Како одбранити властито мишљење и слободу да се то мишљење јавно изрази и задржати, при том, властити интегритет и право да човек (слободан појединац) не сврста себе под политички „кишобран“ група и групица које ничу као печурке и настоје да сваки индивидуализам по сваку цену сасеку у корену и натерају тог појединца да буде или уз њих или против њих. Како, заправо, одбранити суверено право појединца да буде „свој“ и да као слободан човек, анализира свет властитим очима без вештачких диоптрија које му намећу политичке партије својим програмима?
Сви велики политички и стваралачки програми и покрети који су настајали кроз историју настајали су из идеје појединца који је сањао о слободи и који је тај свој сан покушавао да подели са другима. Кад су ту идеју прихватале масе, она је прерастала у покрет, у програм, у идеологију. Тако се развијало друштво кроз историју и тако су се развијале људске слободе. Проблем, међутим, настаје оног тренутка кад општеприхваћени програми и идеологије постану сами себи сврха и кад се намећу као универзални, као једини могући. Тада се они људима враћају попут бумеранга и постају властита негација, јер негирају основно право појединцу да трага за новим идејама о том истом питању, да тражи нове путеве до слободе.
Ми смо, изгледа, као друштво дошли до таквог стања. Наиме, у судару индивидуалног мишљења о нашој стварности са политичким мишљењем које на јавној сцени пласирају припадници политичких партија, индивидуално мишљење немилосрдно се разобличује. И ту се, без икаквог зазора, удружују и представници владајућих и опозиционих политичких елита. Као да их страх од нових идеја које могу да угрозе њихову етаблирану слику друштва какво желе да граде „освешћује“ и тера у заједнички фронт против сваког онога ко задржи дистанцу и од једних и од других. По оној народној мудрости „Кад кућа гори, комшије се мире“, представници политичке елите у Србији, иначе љуто подељени на владајућу и опозициону, на сваком јавном наступу, заједнички ће се обрушити на сваког оног ко није у њиховим редовима и ко се усуди да критички говори и о једнима и о другима. Другим речима, немају милости према онима који би се усудили да кажу да у овој земљи лоше потезе вуку и власт и опозиција. Таман посла! Ко си, бре, ти, слободни појединче, да тако говориш? У којој си ти партији? Јеси ли излазио на изборе? Кога ти представљаш и коме је важно уопште шта ти мислиш? Направи партију, изађи на изборе, па да видимо коме је важно то што ти говориш! А знамо ми и ко те плаћа!