КАКО АФИРМИСАТИ ПОТЕНЦИЈАЛЕ ШАПЦА У БУДУЋОЈ РЕГИОНАЛИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ
ВЕЛИКИ МИРАЗ МАЛОГ ПАРИЗА
Питање регионализације Србије постаје тема око које се „ломе копља“ различитих политичких, економских, регионалних и других интереса. Интензивирањем приче о регионализацији, заговорници као да желе да „на брзину“ наметну неки од својих пројеката, у којима је положај Шапца мање-више исти: предлаже се да овај град буде део неке од регија у којима би центар били градови: Ужице, Ваљево или Сремска Митровица. Може ли се јавност у овом граду покренути да се укључи у разматрање овог озбиљног питања, које ће од
Актуелне расправе у медијима, на округлим столовима и у политичким и научним круговима, о томе како треба уредити државну структуру Србије, интензивиране су последњих месеци до те мере да то постаје „питање свих питања“ за будућност ове земље. Те расправе имају своје озбиљно „покриће“ у чињеници да се Србија као држава определила за прикључење Европској Унији, а као што је познато свих 27 држава ове асоцијације има неки од облика децентрализоване власти и различите форме региона. Искуства европских држава подразумевају да и Србија, на путу прикључења, испуни многе стандарде који у овим државама већ постоје, па дакле и искуство преношења централног облика одлучивања на регионалне и локалне нивое.
Овај захтев европске двадесетседморице да Србија у процесу прикључења модернизује своју државу и њен сервис што више приближи грађанину, послужио је „као ветар у леђа“ заговорницима различитих политичких, економских, националних и локалпатриотских и других интереса да пласирају властито виђење будуће регионализоване и децентрализоване Србије и да покушају да га наметну као незаменљив. Тако су се Србија и њени грађани нашли пред сложеним проблемом, који оправдану потребу да се држава учини ефикасном и да се што једноставнијим учини доношење њених одлука од свакодневног интереса за људе, нашли пред новим изазовом. Тај изазов се, најблаже, може окарактерисати на следећи начин: како у процесу регионализације и децентрализације Србије спречити појаве њене федерализације и стварање вештачких „полудржавица“ на њеном тлу. Ако се такве појаве и тенденције не зауставе и ако се овом питању не приђе тако да се у његово решавање не укључе сви ваљани аргументи и сва памет ове земље, постоји оправдана бојазан да ће неки од већ понуђених модела регионализоване Србије бити прихваћен и да ће заживети. А ако заживе, ти модели ће довести до још већег заостајања многих делова Србије и преливања потенцијала којима они располажу у нове центре.
Овај захтев европске двадесетседморице да Србија у процесу прикључења модернизује своју државу и њен сервис што више приближи грађанину, послужио је „као ветар у леђа“ заговорницима различитих политичких, економских, националних и локалпатриотских и других интереса да пласирају властито виђење будуће регионализоване и децентрализоване Србије и да покушају да га наметну као незаменљив. Тако су се Србија и њени грађани нашли пред сложеним проблемом, који оправдану потребу да се држава учини ефикасном и да се што једноставнијим учини доношење њених одлука од свакодневног интереса за људе, нашли пред новим изазовом. Тај изазов се, најблаже, може окарактерисати на следећи начин: како у процесу регионализације и децентрализације Србије спречити појаве њене федерализације и стварање вештачких „полудржавица“ на њеном тлу. Ако се такве појаве и тенденције не зауставе и ако се овом питању не приђе тако да се у његово решавање не укључе сви ваљани аргументи и сва памет ове земље, постоји оправдана бојазан да ће неки од већ понуђених модела регионализоване Србије бити прихваћен и да ће заживети. А ако заживе, ти модели ће довести до још већег заостајања многих делова Србије и преливања потенцијала којима они располажу у нове центре.
Најновији број
25. април 2024.
