ДЕМОКРАТИЈА ПОД КОНТРОЛОМ

Ретко се дешава да неки правни акт још у својој раној верзији изазове тако велике полемике у најширој јавности, као што је то изазвао Нацрт закона о штрајку, који Влада Републике Србије тек треба да утврди и као свој предлог достави Народној скупштини. Кад се тако нешто деси и кад медији почну да се „утркују“ како би објаснили последице овог закона по развој демократије у Србији, онда то значи да је „враг однео шалу“ и да се у политичком животу ове земље дешавају велика и озбиљна превирања.
Зашто је Нацрт закона о штрајку изазвао толико бурне реакције? Зашто у „мору“ прописа које готово свакодневно усваја Народна скупштина како би домаћу нормативу ускладила са европским стандардима, овај закон постаје мета преиспитивања и оспоравања.
Зато, ваљда, што удара на елементарно људско право, за које су се генерације радника, током последња два века, бориле голим животима. Из штрајка незадовољних и гладних, који су пружали отпор безмерној експлоатацији, израсле су тековине савремених људских права и слобода. Људи за те тековине мисле да се подразумевају, да су „с неба пале“. Јесу ђавола! Колико је само зноја, суза и крви, колико батина и људских жртава дато да послодавци прихвате осмочасовно радно време, право на синдикално организовање, право на заштиту на раду, на социјално и здравствено осигурање, на плаћени годишњи одмор, на пензију... Из тих права која је светска најамна радна снага стицала тешком борбом на улицама Париза, Њујорка, Лондона, Берлина, Москве, али и Београда и других српских вароши, израсла је велика и чврста грађевина савременог демократског друштва. Израсло је право на једнакост полова, односно родна равноправност, право на различитост група, право на изражавање те различитости. Штрајкови незадовољних најамника, вођени током последња два века савремене светске историје, обезбедили су трајност демократских институција какве данас познајемо и које су узор свим незадовљним нацијама. Те нације, у најудаљенијим деловима планете, у земљама у којима владају диктатуре и доминација мањине, загледане у европске демократске тековине, на улицама својих престоница покушавају да се изборе за оно што се у Европи одавно подразумева. Покушавају да се изборе на елементарно право на рад, на синдикално организовање и на заштиту својих права која остварују у процесу рада.