Почиње Еуро!!!

Сутра почиње Европско првенство у фудбалу! Узвичник за све лептириће у стомаку љубитеља лоптања на поменуту чињеницу. Од 11. јуна до 11. јула, од Севиље до Бакуа, од Гласгова до Рима, од 24 репрезентације на почетку до две на крају. Немојте рећи да немамо за кога да навијамо, увек има. Неко воли аутсајдере (Финска, С: Македонија, Мађарска, Шкотска, Велс, Словачка), други ценe срчаност севера без надмености (Шкотска, Велс) треће вуче носталгија, „душа словенска“ (С, Македонија, Русија, Хрватка, Словачка, Чешка, Украјина, Пољска), некоме су срцу блискe чврстина и дисциплина (Италија, Немачка, Аустрија), некоме естетика и лепршавост (Француска, Шпанија, Португал, Белгија), мирноћа Скандинавије (Финска, Данска, Шведска) одмереност Швајцарске, вечита улога фаворита (Енглеска), некога вуче традиција гиганта који се враћа (Холандија, Пољска) или оријентa (Турска), много „наших“ (С. Македонија, Аустрија). Наравно, ово је гледиште једног од милијарди који се радују Првенству, подела је субјективна, признајем да је Шкотска мој избор, но драж фудбала је што свако велико такмичење може у једној репрезентацији да ослика карактеристике било којег појединца и тако створи спону и када не наступа његова селекција.

Ми, ма како да се зове држава у којој припадамо, пето узастопно Европско пропуштамо. Били смо учесници првог финала, одиграног у Паризу 1960 (ривал СССР), елиминисали смо светског шампиона, Енглеску, 1968 у Риму, водили у финалу против домаћина, постали актери првог финала где је меч поновљен због ремија 1:1. Били смо домаћини 1976, водили 2:0 у полуфиналу, играли боље него било када пре или после, а опет изгубили у полуфиналу од Немаца. На ЕУРО 1984 отишли смо после победе над Бугарском 3:2 у Сплиту, а коментар Младена Делића „Људи моји је ли то могуће, лудница, шта је ово“ знају и они чији су родитељи били деца када су те речи изговорене. Осам година касније смо срамно и незаслужено протерани из Шведске постајући ненамеравани протагонисти приче у којој је политика и дефинитвно победила спорт, заувек. На крају, у Холандији смо одиграли четири меча и у њима редом, надокнадили минус од три гола (Словенија), зарадили најбржи црвени картон у историји (Кежман против Норвешке), примили два гола у надокнади времена (Шпанија) и потом претрпели најубедљивији пораз у елиминационој фази (Холандија) у историји турнира. Свака наша прича са континенталног купа има своја посебна, јединствена поглавља. Све је то било, сада смо држава која најдуже чека на наступ, а да је било када учествовала.

Сада то на страну, спремамо се за петак, девет увече, Италију и Турску, прву од 51 утакмице.