КОРЗО ““ ШТА ТО БЕШЕ? (1)

Смртна пресуда била нам је када нам суботом родитељи кажу: Водимо вас на корзо! То је значило - шишање код берберина Паћа, запирање у лавору, црне лаковане ципелице, беле сокнице, морнарска оделцета и капице, из мајсторских радионица наших суседа, обућара и кројача , ко каже да под Титом нисмо имали малу, приватну, привреду?
Штрафта за родитеље и децу, протезала се, средином, од данас непостојећег хотела „Југославија“ у ех улици Маршала Тита, до Шкулића куће, у Карађорђевој. Брана Шкулић, „бентскобарчанин“, сада успокојени новинар - фоторепортер, беше млад, сви смо желели да личимо на њега! Корзо од шест до девет. Са обе стране тротоара, такође у два тока, од хотела „Америка“, где је сада Нова робна кућа/такозвани Бункер, до Позоришта, шетали су заљубљени парови, и они који жуде за (ра)спаривањем - две другарице, два другара. Било је и оних који се поређају дуж зидова сада непостојеће бербернице, замени је Београдска, па Комерцијална банка. Ту је волео да стоји и мој друг Јован Пине Славковић, с друштвом. Један његов пајтос купио је, после филма „Празник у Риму“, веспу, прва у Шапцу. Појавом телевизије, родитељи су дигли руке/ноге од шетње и корзоа. Ми смо већ поодрасли, лакнуло нам, шетаћемо слободно, али од седам до десет.