Сава Ћуран

Сава Костић, познат по надимку Ћуран, један је од настаријих кројача у Шапцу. Рођен тридесет девете у Сарајеву, а у Шабац је избегао са породицом када је имао две године. Оца није запамтио, стрељан је на самом почетку рата, у Засавици. Са мајком и старијим братом живео је у изнајмљеној собици у улици Владе Јовановића, док се нису преселили у кућицу на Камичку. Кирију су плаћали три динара, што је за њих било много, „и динар је био велики“. Мајка је прала веш по туђим кућама да би прехранила децу. Ни за проју се није имало, а камоли за хлеб.

- Сећам се да нас је попадија, која је живела преко пута наше куће, једном позвала на ручак. Када је то чула, мајка нас је добро изгрдила. Следећи пут кад нас је попадија позвала, рекли смо: „Хвала, баш смо малопре ручали“.

Било је тешко време, скоро за све. Сава је завршио четири разреда основне и две „шегртске“. После завршеног војног рока, запослио се у „Првом мају“, у тадашњој Маршала Тита улици, а потом започео свој мали бизнис у кући на Камичку.

- Нисам гледао да се обогатим, него да имам за живот. Била је немаштина, нисам скупо наплаћивао. А волео сам да радим као кројач. Шио сам сукње „плисирке“, а највише волео да кројим панталоне. Фирцовали смо ручно, тада није било машина. Сако нисам волео никако.

Стари Шапчани се сећају да муштерије нису морале да пробају одећу када би Сава искројио. Прецизно око и веште руке сашиле би тако „да дуби“.

- Извадио бих меру, а пробао је онај ко је хтео. Мени није било потребно.

Имао је своје сталне муштерије. Радио је цео живот, и после одласка у пензију.
И данас живи у својој кућици на Камичку, углавном самује и сећа се како је некад било.

- Променио се Шабац, изградио, све је лепше, али су људи били бољи некад. Много смо се дружили. Окупљали се на центру, ишли на игранке у Дом ЈНА, тапкали карте испред Касине и Париза. Кад бисмо скупили паре, отишли бисмо на ћевапе у стару Европу, код Тржнице. Доле је била кахфана. Нисмо се тукли, иако смо ми били подељени у три кварта. Нисмо имали, али нам је било лепо. Данас само гледају ко ће кога да превари. Ни корзоа одавно нема. Пустиња...

Нема више старих пријатеља. Отишли којекуда, углавном на онај свет. Понекад дође кум Мића „бициклом, попије ракицу и кахфу“ и оде. Син га обилази, води га на контролу, купује лекове, утрчи кад загусти... Иначе, живи у Београду, „има своју хануму“.

- Он ради молерај, од мене је учио. И ја сам то, поред свог посла, радио. И кречење сам волео, наопако. А кад седнем да шијем, милина...

Сава има троје деце из два брака. Из првог има две ћерке.
- Нисмо ми знали тада шта је љубав. Није лоше било, ал’ џаба кад ти једно радиш, а друго мислиш... Кад те неко уједе за руку, остане флека. Растали смо се после двадесет година брака. Децу сам добио на Суду, одгајио обадве ћерке. Једна је имала три, друга четири године. Ал добро, судбина је таква била.

Сина је касно добио, у другом браку. И њега је гајио сам, кад се растао од друге жене.
- Није било лако, али био сам здрав. Сад имам астму.

Читаоцима „Гласа Подриња“ пожелео је све најлепше, да буду здрави и паметни, да пазе на себе у овим чудним временима у којима живимо.