СВЕ СУ МОЈЕ РУЖЕ ПРОЦВЕТАЛЕ

Рођена је у Коцељеви 1922. године у скромној сеоској породици где је обављала послове који су били намењени мушкарцима а не жени слабије конституције али јаког ума којим се пробијала кроз живот. Ту је учила основну школу, учитељску у Прокупљу а студије српскохрватског језика и југословенске књижевности на Вишој педагошкој и Филолошком факултету у Београду. Просветни рад почела је у основној школи у Владимирцима, наставила у Шапцу у школи “Јанко Веселиновић“ и “Милева Косовац“ где је провела највише година. Потом је у Педагошкој академији у Шапцу била професор српскохрватског језика, југословенске књижевности и књижевности за децу. Данас је у пензији, у којој се не броје дани а животна ведрина и здрав разум надвладавају све оно што године носе.
Поносна на све што је радила у животу, а и како не би, Даница Панић, и сада у настави живота као да држи час, док испред ње на радном столу стоје расуте потамнеле фотографије, странице већ патинираног белог папира исписаног њеним рукописом или писаћом машином, у дневној соби испуњеној књигама и успоменама које навиру док кроз прозор понекад гледа у парк преко пута којим све ређе шета.
Али зато шетња кроз прошлост није проблем за жену ведрог духа, наставницу и професорку која је остала у сећању, вероватно, свих својих ученика, а њих је много.
- Најтеже ми је да кажем колико сам деце извела, не могу да набројим, али најчешће то осликавам овако “Све су моје руже процветале“- прича Даница Панић, коју су свакодневно у шетњи заустављали бивши ученици које је занимало да ли су и они део те песме и део њеног цвећа.