ХАЈДЕ ДА СЕ СЛИКАМО (1)

Пре и после рата мало се „сликало“ у круговима, радничким, одакле сам потекао. Бацати паре на слике, а немаш ни за хлеб. Урезало ми се то да смо фотке држали иза стакла по орманима/креденцима у кухињи и спаваћој соби. Фотке су биле на картону, у браон тоновима. Чувам неке. На једној је моја мати као беба, с родитељима и сестром, из 1918-те. Па моја мати 1937. Недавно сам је усликао као старицу/удовицу, од 95 година. Дођу гости, или одеш у госте, све ти је о нама/њима иза стакла ормана. Беше много мува зунзара, поганиле су стакло и фотке. С бољитком, поче усликавање, уз урамљивање фотографија. Шабачке столарске „фирме“ - „Јела“ и „Небојша Јерковић“, у којима је радио мој отац, имале су секције за прављење рамова и за урамљивање, касније се појавише приватне „стакларске“ радње. Ја сам прављење рамова научио, раних педесетих, од оца/столар, и на часовима ручног рада/сада се то зове ““ техничко, у шабачкој ОШ „Јанко Веселиновић“. Кад смо изпорамљивали и окачили на зидове сву ближу и даљу мртву родбину, сетисмо се и нас, живих. И отпоче још један модни крик: Хајде да се сликамо! Фото радњи беше мало, упишеш се, и чекаш на ред, док мајстор набави плоче с негативима. Кроз маглу памтим неке, „Фото Митић“, „Код Жике“, „Код Јанка“. Нове фотке биле су црно-беле. И не тако уметничке, нити на добром папиру, као „старинске“. Одлазак на сликање беше права узбуна. Купање, шишање, удешавање. Маторци су нас прскали и колоњском водицом, да миришемо, али фотке нам мирисале на хемикалије. Комшије нам бацале воду за срећу, кад смо кретали код фотографа, где смо чекали да из апарата излети, кобајаги, птичица и онда си усликан. Касније, појавише се путујући мајстори, с ролна негативима, и усликавање на „брзу руку“.
Чудо с фоткама! На неким, у природи ружни испадали су лепи. Они лепи, ружни. Тако сазнасмо за фотогеничност и нефотогеничност, тј “˜оће га или неће фото апарат. Први распалише у још веће сликање, други су се од тада нерадо „усликавали“, међу њима и ја, изузетно нефотогеничан, сви су се чудили како ме фото апарат неће. Шабац полако преплавише фото радње, броја им се не зна, са фоткама у излозима. Почеше да се усликавају и војници, да шаљу фотке својим цурама, а цуре се усликавају за своје момке или за конкурсе Мис „Спорт и света“ и Ново лице филма, „Филмски свет“. Уследи време белих чоколадица с фоткама глумаца и фудбалера. Њихове позе посташе и наше. Ето глумаца и фудбалера у боји! Шабачки фотографи се досетише јаду. Специјалним оловкама бојили су црно - беле фотке. Могао си да гледаш „бојење“ и да дајеш упутства - “˜оћу зелене/плаве очи, “˜оћу румене образе и гушћу косу, лепше обрве, бркчиће, без бора на челу. Све за муштерију, све за паре.
У основној и средњој школи, сликали смо се једном годишње, групно, на крају школске године. Дође чика фотограф, изађемо у двориште, поређа нас на цигле - ти овако, ти онако, ти „водекар“, ти „ондекар“. Добијеш фотку, тебе нема. Обезглавио те онај испред, мрднуо се баш кад је шкљоцнуло. Али, мораш да купиш слику.