ПАРИЗ ОД НЕЗАБОРАВА (1)

Шабац је педесетих/шездесетих прошлога века предњачио по броју биоскопских сала у односу на број становника. Париз, Касина, Дом Синдиката, Летња башта, Дом ЈНА, ХИ „Зорка“, МЗ „Жика Поповић“, биоскопске сале и салице по шабачким школама/предузећима, селима.
Биоскоп „Париз“ се налазио на почетку Карађорђеве, парна страна, препопута данашњег тржног центра „Кифла“ и хотела „Слобода“. Прве филмове гледао сам као основац, са школом/Јанкова, домаћи: Живјеће овај народ/Чаробни мач. У првом, Немци вешају партизанку Јагоду, неће да ода „брата и драгана свога“, партизане. Узвикује: Вешајте! Живјеће овај народ! У другом, обрада наше народне бајке „Баш челик“. Недавно сам их поново гледао, на диску. И даље су за мене врх наше кинематографије, у мору новокомпонованих небулоза.
„Париз“ је имао три излога. „Текући филм“ у једном, с плакатима и фотографијама, у другом - следећи филм, у трећем - очекујемо за месец/два. Пројекције: од четири, за нас, дечурлију. Станлио и Олио, тј Дебели и Мршави, Пат и Паташон, Абот и Костело, браћа Маркс, Тарзан, Дин Мартин и Џери Луис, и наравно Чаплин! Од шест, за средњошколце - Рат светова, Црни бисери, Маријана моје Младости, Девојка са реке, Горки пиринач... Од осам за родитеље и студенте - Источно од раја, Бунтовник без разлога, Див, Дивљак, Роко и његова браћа, Кармен Џонс ““ Џемс Дин, Марлон Брандо, Ален Делон, Хари Белафонте... Прошверцујеш ли се на пројекцију која није за твој узраст, чека те смањење оцене из владања. Карте смо вадили на благајни, у узаном ходнику, прикљештени зидом и гвозденом шипком/штанглом. У ред смо чекали од раног јутра, благајна се отварала некад у десет пре подне, некад у један поподне. Отимачина око седишта у првом реду, што ближе глумцима. Дају ти по две карте, да не препродајеш, потражња већа од понуде. Узане бетонске степенице воде на „спрат“, у собичак за „киноапаратера“. Он, директор биоскопа, касирка, „цепач“ карата, разводник и редар биле су главне фаце у Шапцу. Какве комитетлије, директори, партијски секретари, омладински активисти. Дотури ли им се карта, пукне брука, па током целе пројекције падају добацивања.
„Париз“ је имао први велико платно у ех Југи, синемаскоп. Полукружно. Постојала су два улаза/излаза. На главни можеш, ако си одрастао, сат или два раније у бифе. Слушаш радио, пијуцкаш, набадаш ћевапе. Ту су и степенице, враташца се отворе устај, дај карту „цепачу“, улази у салу, редари те „спроводе“ до твог седишта. У бифеу, урамљене фотографије, нигде Тита, само глумице и глумци: Мерлинка, Софија Лорен, Ђина Лолобриђида, Жерар Филип, Џон Вејн... Беху и сепареи, са под два и четири седишта. Момак и девојка/два другара и две френдице. Приде, навучете завесу од црвеног сатена. Жива згода за „љубовисање“. После мама пита: Где сте сине/кћери били? У „Паризу“, мама. Шта сте радили? Ништа. Гледали филм. Имали смо и цигарет паузе, између две ролне, кад се врата отворе изађемо и задимимо.