СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ШАБАЧКИ ШЕРЕТ ПЕРА ГАЛАМА
Шабац је познат највише по људима који живе у њему. Људима који су увек радо прихватали дошљаке са стране, толерантним, спремним да уз чашицу запевају у кафани, направе неки штос, који је често пута прављен и на сопствени рачун. Шабац је град познат и по људима који носе свакојаке надимке па се говорило да није Шапчанин ако нема надимак. А баш тај надимак одувек је био у Шапцу лакши начин за распознавање међу суграђанима него крштено име и презиме. Постојало је на стотине разних надимака:Ћора, Цики, Клемпа, Пине, Мула, Ђони, Пацов које су само Шапчани могу да смисле и њима крсте једни друге. Један од надимака био је Галама.
Да је неко тражио Петра Станојевића, тешко би ко од суграђана схватио која је особа у питању. Али ако би рекли Пера Галама, е, онда би било јасно ко вам треба и за који посао. Ето у Шапцу је био само један Галама, Петар (Павла) Станојевић који је становао на Камичку. Рођен у Шапцу далеке 1907. године, ниског раста, црног тена, жилав као сајла а исто толико и ,,увијен“. Пера је у младости био члан Сокола. Свирао је виолину и гитару, певао а због малог раста касније је, 1929. године на одслужењу војног рока у Нишу био возач борних кола.
Перин отац Павле био је стаклорезац на Камичку. Својим радом са муком је успевао да прехрани петочлану породицу. Пера му је помагао у послу. Онако мали и кочоперан одлучује се да у својој шеснаестој години крене у живот. Седа на пароброд и одлази у Београд.Тамо ради код стаклорезаца, свира и пева по кафанама, не бирајући послове како би преживео. Док је служио војни рок у Нишу научио је да добро вози и по одслужењу војног рока службена аута неке владине организације у Београду. У то време није било много добрих возача као ни аутомобила Пера успут учи и ауто електричарски занат. Краде знање у београдским радионицама, па чак и таксира по Београду и околини. Тако среће Раду, жену свог живота, која је била из околине Смедерева и жени се са њом. Свирао је Пера и у „Скадарлији“. Био је члан оркестра ,,Јадран“ али почиње Други светски рат и он процењује да је најбоље да у ратним условима настави да свира и пева, што се и показало исправно.
Београд окупиран од стране Немаца. Комунисти направили неку диверзију у граду, а Немци у знак одмазде покупе повећу групу грађана за стрељање међу којима се затекао и Пера Станојевић као музикант. Он сналажљив и спреман на акцију, међу Немцима препозна једног Недићевца којем је претходних вечери свирао у кафани. Проби се из масе заробљеника у први ред и упита га што су их покупили. Недићевац га упита : „Који си па ти?“ „Господине, па певао сам вам пре неку ноћ у кафани“, рече храбро Пера , на што га овај препозна, издвоји и пусти. И тако Пера избеже стрељање. Свирао је и певао до краја живота, волео дружење у кафанама јер му је то спасло живот. Али певао је све лошије. Са супругом Радом остао је у Београду до 1948. године када се вратио у родни Шабац али не као музикант, већ као један од првих ауто електричара и почео да ради у ауто превозничком предузећу ,,7. јули“. Супруга Рада шила је венчанице и женску гардеробу које није било у трговинама тог послератног и сиромашног времена.
Педесетих година имао је Пера своје ученике које је волео као да су му синови. Са супругом Радом није имао деце али су их Перини ученици ценили и волели као своје родитеље. Прегледајући Перине породичне фотографије видео сам међу њима и фотографије његових ученика који су му се обавезно јављали са одслужења војног рока.
Сећам га се још од 1958. године када сам једном био код њега. Радио сам у својој кући на почетку тадашње улице В.Благојевић. Стално је нешто мајсторисао и увек био масних руку. Било је то време када је у Шапцу било доста аутомобила али техничко образовање грађана није било на завидном нивоу. Е, то је било време мајстор Пере Галаме који је увек био спреман за посао, а кварова и муштерија је било и дању и ноћу. Иза куће Пера је имао малу радионицу у којој је он монтирао један електро мотор помоћу којег је преко клинастог кајиша окретао динаму од неког аутомобила која је производила једносмерну струју од 12 волти те тако муштеријама пунио акумулаторе. У то време још није било куповних исправљача за пуњење акумулатора. Главна мајстор Галамина мајсторија по којој је био познат у Шапцу била је пуњење и формирање нових акумулатора, мада је он радио и поправку динама и алнасера што је било далеко вреднији и тежи посао. Али није он у Шапцу остао запамћен само по томе. Пера Галама био је веома друштвен и увек спреман за шалу у којој је и он често био жртва, посебно после неколико чашица добре ракије. У шали је говорио: „Не може акумулатор без киселине и Пера без ракије“. Са својим бициклом свуда је стизао и свуда радо приман у друштво. Тамо где је био није се могло десити да нема шале. Када добро накресаном мајстор Пери Галами мангупи издувају гуме на бициклу. Упрти он бицикло на леђа па правац кући. Тада је кроз смех говорио: „Овако бар не могу да паднем са бицикла“. Смешкао се мајстор Пера Галама и вребао прилику за реванш.
Морам да изразим захвалност члановима породице Качаревић који данас живе у кући где је живео Пера са супругом Радом и који су ми дали бројне податке и сачуване фотографије из Периног бурног живота који је немогуће описати у једном тексту. У наставку ћете имати прилику да сазнате шта се догађало са Пером Галамом у шабачким кафанама и како је он са својим техничким ,, проналасцима “ добијао опкладе.
Да је неко тражио Петра Станојевића, тешко би ко од суграђана схватио која је особа у питању. Али ако би рекли Пера Галама, е, онда би било јасно ко вам треба и за који посао. Ето у Шапцу је био само један Галама, Петар (Павла) Станојевић који је становао на Камичку. Рођен у Шапцу далеке 1907. године, ниског раста, црног тена, жилав као сајла а исто толико и ,,увијен“. Пера је у младости био члан Сокола. Свирао је виолину и гитару, певао а због малог раста касније је, 1929. године на одслужењу војног рока у Нишу био возач борних кола.
Перин отац Павле био је стаклорезац на Камичку. Својим радом са муком је успевао да прехрани петочлану породицу. Пера му је помагао у послу. Онако мали и кочоперан одлучује се да у својој шеснаестој години крене у живот. Седа на пароброд и одлази у Београд.Тамо ради код стаклорезаца, свира и пева по кафанама, не бирајући послове како би преживео. Док је служио војни рок у Нишу научио је да добро вози и по одслужењу војног рока службена аута неке владине организације у Београду. У то време није било много добрих возача као ни аутомобила Пера успут учи и ауто електричарски занат. Краде знање у београдским радионицама, па чак и таксира по Београду и околини. Тако среће Раду, жену свог живота, која је била из околине Смедерева и жени се са њом. Свирао је Пера и у „Скадарлији“. Био је члан оркестра ,,Јадран“ али почиње Други светски рат и он процењује да је најбоље да у ратним условима настави да свира и пева, што се и показало исправно.
Београд окупиран од стране Немаца. Комунисти направили неку диверзију у граду, а Немци у знак одмазде покупе повећу групу грађана за стрељање међу којима се затекао и Пера Станојевић као музикант. Он сналажљив и спреман на акцију, међу Немцима препозна једног Недићевца којем је претходних вечери свирао у кафани. Проби се из масе заробљеника у први ред и упита га што су их покупили. Недићевац га упита : „Који си па ти?“ „Господине, па певао сам вам пре неку ноћ у кафани“, рече храбро Пера , на што га овај препозна, издвоји и пусти. И тако Пера избеже стрељање. Свирао је и певао до краја живота, волео дружење у кафанама јер му је то спасло живот. Али певао је све лошије. Са супругом Радом остао је у Београду до 1948. године када се вратио у родни Шабац али не као музикант, већ као један од првих ауто електричара и почео да ради у ауто превозничком предузећу ,,7. јули“. Супруга Рада шила је венчанице и женску гардеробу које није било у трговинама тог послератног и сиромашног времена.
Педесетих година имао је Пера своје ученике које је волео као да су му синови. Са супругом Радом није имао деце али су их Перини ученици ценили и волели као своје родитеље. Прегледајући Перине породичне фотографије видео сам међу њима и фотографије његових ученика који су му се обавезно јављали са одслужења војног рока.
Сећам га се још од 1958. године када сам једном био код њега. Радио сам у својој кући на почетку тадашње улице В.Благојевић. Стално је нешто мајсторисао и увек био масних руку. Било је то време када је у Шапцу било доста аутомобила али техничко образовање грађана није било на завидном нивоу. Е, то је било време мајстор Пере Галаме који је увек био спреман за посао, а кварова и муштерија је било и дању и ноћу. Иза куће Пера је имао малу радионицу у којој је он монтирао један електро мотор помоћу којег је преко клинастог кајиша окретао динаму од неког аутомобила која је производила једносмерну струју од 12 волти те тако муштеријама пунио акумулаторе. У то време још није било куповних исправљача за пуњење акумулатора. Главна мајстор Галамина мајсторија по којој је био познат у Шапцу била је пуњење и формирање нових акумулатора, мада је он радио и поправку динама и алнасера што је било далеко вреднији и тежи посао. Али није он у Шапцу остао запамћен само по томе. Пера Галама био је веома друштвен и увек спреман за шалу у којој је и он често био жртва, посебно после неколико чашица добре ракије. У шали је говорио: „Не може акумулатор без киселине и Пера без ракије“. Са својим бициклом свуда је стизао и свуда радо приман у друштво. Тамо где је био није се могло десити да нема шале. Када добро накресаном мајстор Пери Галами мангупи издувају гуме на бициклу. Упрти он бицикло на леђа па правац кући. Тада је кроз смех говорио: „Овако бар не могу да паднем са бицикла“. Смешкао се мајстор Пера Галама и вребао прилику за реванш.
Морам да изразим захвалност члановима породице Качаревић који данас живе у кући где је живео Пера са супругом Радом и који су ми дали бројне податке и сачуване фотографије из Периног бурног живота који је немогуће описати у једном тексту. У наставку ћете имати прилику да сазнате шта се догађало са Пером Галамом у шабачким кафанама и како је он са својим техничким ,, проналасцима “ добијао опкладе.
Најновији број
25. април 2024.
