ШАБАЧКО ПОЗОРИШТЕ
БЛАГО ЦАРА РАДАШИНА
Прошле среде промовисана књига „И тако...“ аутора Радоша Бајића коме је његово преосвештенство епископ шабачки Лаврентије уручио орден Светог владике Николаја. О књизи говорио ђакон Љубомир Ранковић, уредник „Гласа цркве“. Свечаности присуствовао и градоначелник Шапца Милош Милошевић
И тако... Пред препуном салом Шабачког позоришта прошлог петка представљена је књига глумца, сценаристе и редитеља Радоша Бајића. Настала на основу цитата и монолога из серије „Село гори, а баба се чешља“ књигу издао „Глас цркве“ у сарадњи са Цонтраст студиом на иницијативу и са благословом његовог преосвештенства еископа шабачког Лаврентија. Луксузно опремљена и илустрована сценама из серије и портретима њених јунака ова књига има, како је истакао и сам аутор, још већу вредност јер је предговор написала његова светост патријарх српски Иринеј.
Ђакон Љубомир Ранковић, један од уредника књига заједно са Јеленом Бајић Љочић, истакао је да осећа изузетну част јер се нашао у овој великој причи из српске културе.
- Осетио сам да се ради о једном великом културном и духовном благу. Мислим да је српска култура поред „Блага цара Радована“ добила и „Благо цара Радашина“. Оно што желим да кажем је да се ради о једној изузетно великој књизи. То у ствари и јесте књижевни жанр „Блага цара Радована“. Есејистичка, афористичка проза чији је зачетник Монтејн. Оно што је мени посебно драго и што сам срећан учествовањем у стварању ове књиге, наравно, с техничке стране, јесте што је овим афирмисано наше село. Радош Бајић је у овој књизи, и кроз ову серију, сликао душу српског сељака. Мислим да је заронио кроз ове текстове у саме, најдоње дубине сељакове душе. Он се рве са природом кроз своје офове, са болешћу, пријатељима и непријатељима, државом, инспекторима, полицијом, са НАТО пактом. А, колико је то згуснуто у ове офове и ова зрнца у неколико редова да је то запањујуће, како се успело у тих неколико реченица да се смести сва та порука која излази из душе оног српског сељака који носи једно лепо и разбарушено српско име Радашин. Радашин је у ствари српски Сократ, сељачки, наш мудрац ““ рекао је ђакон Љубомир Ранковић.
Ђакон Љубомир Ранковић, један од уредника књига заједно са Јеленом Бајић Љочић, истакао је да осећа изузетну част јер се нашао у овој великој причи из српске културе.
- Осетио сам да се ради о једном великом културном и духовном благу. Мислим да је српска култура поред „Блага цара Радована“ добила и „Благо цара Радашина“. Оно што желим да кажем је да се ради о једној изузетно великој књизи. То у ствари и јесте књижевни жанр „Блага цара Радована“. Есејистичка, афористичка проза чији је зачетник Монтејн. Оно што је мени посебно драго и што сам срећан учествовањем у стварању ове књиге, наравно, с техничке стране, јесте што је овим афирмисано наше село. Радош Бајић је у овој књизи, и кроз ову серију, сликао душу српског сељака. Мислим да је заронио кроз ове текстове у саме, најдоње дубине сељакове душе. Он се рве са природом кроз своје офове, са болешћу, пријатељима и непријатељима, државом, инспекторима, полицијом, са НАТО пактом. А, колико је то згуснуто у ове офове и ова зрнца у неколико редова да је то запањујуће, како се успело у тих неколико реченица да се смести сва та порука која излази из душе оног српског сељака који носи једно лепо и разбарушено српско име Радашин. Радашин је у ствари српски Сократ, сељачки, наш мудрац ““ рекао је ђакон Љубомир Ранковић.
Најновији број
25. април 2024.
