ОБАЛЕ ВУКОВИХ ВИДИКА

Са Вуком Драшковићем, лидером Српског покрета обнове, први пут сам разговарао пре 22 године. Тада је боравио у Шапцу и, са пријатељима и присталицама, провео вече на броду-ресторану на Сави, код Агенције. Присутан је био и владика шабачко-ваљевски, господин Лаврентије. Поново смо се срели недавно када је у Шабац дошао у оквиру предизборних активности своје партије и коалиције ПРЕОКРЕТ. У сали Центра за културу, пред препуним гледалиштем, говорио је о циљевима „Преокрета“, али и о дводеценијској борби за демократију, личном и општем страдању, поразима и победама, надама... Беседио је Вук Драшковић, предикидан овацијама, младићски понесен, оптимистичан, надахнут. О томе је „Глас Подриња већ писао. Требало је и ја да, после 22 године, разговарам са Вуком, у интревјуу за завичајни лист. Није било времена. Савремена технологија и компјутерске везе омогућиле су, ипак, контакт и пред вама је интервју са Вуком Драшковићем, намењен онима који памте, онима који би желели боље да се информишу, људима који желе добро себи и ближњима, најмилијима, свом Роду и земљи.
Још у време постојања СФРЈ били сте против једноумља и, као такви, учесник у првом фронту демократских покрета и партија после увођења вишестраначја. Први сте, међутим, из антирежимског блока, кренули у непосредну акцију. Упркос претњи републичком и савезном полицијом, ЈНА и њеним тенковима, покличом, који ће постати легенда краља тргова, позвали сте незадовољни народ на трг Републике у Београду. Девети март тада и данас, 21 годину после. Ваше мисли, осећања, сабирања, сагледавања?
- Ако ме питате за 9. март, сад након 21 године, мислим на оне стотине хиљада људи који су се тог дана окупили на београдском Тргу Слободе. Исти ти људи борили су се и свој живот улагали у рушење ненародног, злочиначког режима Слободана Милошевића током трагичне деценије зла на концу 20. века. Вођени сном о бољој, лепшој, праведнијој и срећнијој Србији, многи су хапшени, премлаћивани, малтретирани, избацивани са радних места, али су остајали верни том свом идеалу. Након 5. октобра и тзв. демократских промена, управо ти људи су од нових власти презрени и одбачени, а њихове снове су појели мишеви. Због тих људи ја и данас водим битку за европску Србију, јер не могу и не смем да прихватим да је све што смо тада чинили било узалуд.