Пола века гимназијске младости

Све је почело пре 50 година, када су матуранти Шабачке гимнзије из генерације 1974. године, обећали да ће се сваке јубиларне годишњице поново наћи у својим школским клупама и сетити се свих успомена које су сачували на дане када су били ђаци ове школе. Припреме за ову округлу годишњицу почеле су који месец раније, преко вајбер групе. Сустизале су поруке једна другу, невероватном брзином, делиле се фотографије,приче, утисци, подсећања, ко је ко, где је ко. Отворили су срце и душу једни другима као род рођени, јер сви су били као једно-ђаци чувене Шабачке гимназије... Стекли су неке нове пријатеље, неки остали заувек пријатељи, кумови са друштвом из клупе. О онима који су направили сјајне каријере хвалили су се као да су и сами постали такви, јер са њима су делили учионицу, двориште, посећивали иста места, ишли на екскурзије, на журке, на забаве, радовали се свачијем успеху...

Они су наши школски другови, па су њихови успеси и наши, они су део нас...

Улазак у гимназијско двориште као магијом све је вратио у дане од пре 50 година. Нису то били људи од (кога не мрзи, нека рачуна колико година), већ ђаци чудесне школе у којој су стекли жеђ за знањем, истраживањем, уметничким схватањем света, хуманистичким погледом, стављајући свој знање у службу других, покушајем да се докажу у бизнису и предузетништву, посвете обичним, малим, стварима која их испуњавају. Били су ту насмејани и радосни ђаци у својим старим школским клупама, у учионицама из којих су некада одговарали, понекад, богами, и побегли, да не покваре оцену, измишљајући увек оправадане разлоге за то.То су ђаци који су устајали да поздраве своје професоре када су улазили на час!

Било је дирљиво чути када је чувени кардиолог, проф.др Раде Бабић, професор на факултету, признао да је имао трему шта да каже приликом поздрављања своје генерације у свечаној сали школе. Позвао је у помоћ вештачку интелигенцију, робота Џејни (која му је напричала саме глупости од којих је одустао), па је стручњак који зна све тајне срца, говорио из душе о генерацији којој припада. А до мишљења својих другова стало му је више него од свих слушалаца које је имао на научним презентацијама широм света. Отуда та трема коју је покушао да превазиђе уз помоћ Џејни. Други, професор Правног факултета др Зоран Томић, изашао је из оквира сувопарног правног језика и потражио прибежиште у прози и поезији. Када је одлучио да објави прве рукописе, није тражио стручно мишљење издавача и угледних рецезената, већ од своје школске другарице, професорке Љиље Павловић. Тек када је она дала „зелено светло“, Томићеве књиге су угледале светлост дана.

Свако је сваког препозано у неким ситницама које никада не нестају, по дивном осмеху, боји гласа, покрету који је био упечатљив, начину игре када су на подијуму за игру окушали своје никада незаборављене плесачке способности, попут Џона Траволте.

Дивна директорка Шабачке гимназије, Маријана Исаковић, у поздравној речи, испричала је малу анегдоту коју је чула ос својих садашњих ђака. Када су је питали кога дочекује у школи, рекла је
матуранте из генереције 1974. године.

-Директорка,они нису матуранти, они су маторанти –нашалили су се ђаци ове генерације који иду сјајним путем које је трасирала ова школа. Нема тог државног и међународног такмичења са којег не донесу неку плакету. Само ове године освојили су 45 награда. Одавно су већ деца из ове школе завршили или завршавају престижне светске универзитете. Сви они су „маде ин“ Шабачка гимназија.

То је бренд из које је изашла и генерација 1974. Тај бренд не носи само врхунско знање, већ бескрајну радост што смо се нашли под кровом ове школе у дворишту у којем смо на часовима ликовног нацртали најлепше пејзаже.

Ево нас да за пет година прославимо 55. година од матуре. Кога не мрзи, нека опет рачуна колико ћемо тада имати година.

А ви децо,садашњи матуранти, будите следећи „маторанти!“