ДВЕ СВАДБЕ ИЗ ПРЕДУСТАНИЧКОГ ДОБА И ИЗБОР ВОЖД

Поводом 205. годишњице Првог српског устанка и Дана државности Србије (15.02. Сретење) објављујемо фељтон “Којекуде ... Његовим трагом“, аутора Богдана Секендека. Реч је о трагу Карађорђа кроз историју и кроз Подриње

Уколико су јаничарска и дахијска насиља постајала многобројнија и несноснија, утолико је рад српских првака на организовању борбе био живљи. Последица овог рада била је тајна и појединачна агитација сјесени и преко зиме 1803. године и одржавање веза између најодважнијих и најистакнутијих људи у народу: хајдука, сеоских кнезова, трговаца, свештеника, калуђера и других. По казивањима Петра Јокића и Гаје Пантелића Воденичаревића, житеља тополских и блиских сарадника Карађорђевих (Јокић је Карађорђев буљубаша, а Гаја Пантелић рођак и комшија Карађорђев), Карађорђе је у том периоду имао велику активност. Он је обилазио села, састајао се са првим људима и разговарао. Нарочито је често свраћао у село Буковик код свог побратима Јована Крстовића и старога проте Атанасија Антонијевића. „Најпосле се први људи одлуче да се гдегод састану и поразговарају шта треба да раде. Они су се и пре тога састајали по двојица по тројица, било на слави, или на сабору, било на свадби или крштењу. Али у већем броју нису се никад нашли на окупу. Међутим, о Аранђелову дану 1803. године Стеван Томић из Орашца женио је свога сина Максима. Људи који су спремали устанак уговоре да се састану на овој свадби у Орашцу и да се у скупу поразговоре. Стеван пристане да се том приликом састану код њега молећи само да буду пажљиви, те да он не буде што крив Турцима. Сватова беше доста дошло на свадбу, а међу њима више првих виђених људи из околине.“
Ово је била згодна прилика да се прикривени сватовским весељем састану и договоре о ономе што је летос урађено и шта даље треба чинити. У Стевиној кући, пространој талпини, без одаја и са огњиштем у средини, било је много света и приличан број виђенијих људи, нарочито из Крагујевачке Јасенице, а дошао је и прота Атанасије из Буковика. Кад сватови почеше играти, прота уста иза софре, тобож као стар човек не може више да седи. Кроз шљивар оде лагано у једну јаружицу. То исто учинише и други. Карађорђе је све то мотрио, а кад тако многи одоше, он рекне Петру Јокићу, свом поузданом другу и свом будућем буљубаши и барјактару: „Хајдемо, Петре, да се мало проходамо.“..