Увек сам уживао да излазим из зоне комфора

Није ни помишљао где ће га његов план одвести, али је знао да жели да стигне далеко. Бирао је увек тежи пут, јер није знао другачије и уз подршку породице, вредан рад, правилно усмерење и дисциплину, све се некако наместило, а заправо је само било последица дугорочног циља који је остварио. И на коме не стаје. Др Драган Опачић је кардиохирург у Немачкој, у Центру за болести срца и дијабетес у Бад Оајнхаузену (Herz- und Diabeteszentrum NRW), болници где се обавља највећи број трансплантација у Европи. Активно се бави и науком, предаје и држи вежбе студентима на тамошњем Медицинском факултету. Шапчанин рођењем и у срцу, врло често је био у ситуацији да бира између два пута и бирао онај који је водио већем изазову.

Фото: Приватна архива

Истраживачки рад
Медицина му се догодила на путу спознаје себе и испоставило се да је некако увек била део његовог идентитета, иако испрва није тако изгледало. Играо је ватерполо, свирао контрабас, планирао да постане инжењер.

-Хтео сам да се бавим машинством, то ми је био сан, јер су се сви у породици бавили тиме или нечим што је повезано са тим. У четвртој години сам одлучио да студирам медицину. Један од разлога је зато што ми је то деловало као највећи изазов који могу да реализујем. Увек сам тежио да радим нешто што је најтеже, да тестирам себе, излазим из зоне комфора и привлачило ме то што човек не може да ради без екстремне посвећености- признаје др Опачић.

Преиспитивање
Од почетка учимо да радимо бајпасеве на куцајућем срцу и наравно да је постојала нервоза и страх, али већ после неколико операција и то је нестало. Преиспитивања су стална. Човек који себе не преиспитује мисли да је најбољи, најпаметнији, није самокритичан. Из сваке ситуације у животу треба да извучеш поуку. Ко има страх од будућности је анксиозан, онај ко живи у прошлости је депресиван. Зато је битно живети у садашњости. Ипак, бити анксиозан и меланхоличан су емоције неопходне здравом човеку да би живео пуним плућима.

Важну улогу у свему играла је и супруга Татјана, такође Шапчанка, са којом је ишао и у исте школе- Јанкову и Гимназију, а која исто тако уписује медицину, иако је и њена идеја првобитно била другачија- да студира стране језике. Заједно су почели, заједно и дипломирали са готово идентичним просеком 2012. године. И она је завршила докторат и специјализацију, а у међувремену су добили и два сина. Већ током студија, тежећи увек вишем и оном изван оквира, Драган се заинтересовао за истраживачки рад.

-Од прве године сам видео да човек мора да се посвети научно- истраживачком раду ако хоће да постигне нешто више у медицини. Прве радове сам објавио у трећој години и презентовао их на националним и интернационалним студентским конгресима. Углавном се од почетка бавим проблематиком кардиоваскуларног система, прво фармакологијом, па интерном медицином, на крају хирургијом, што ме највише занимало- објашњава.

Фото: Приватна архива

Ненадани одлазак
Одлазак у иностранство догодио се ненадано, јер је одувек своју будућност везивао за Србију, нарочито родни град. Живот се дешава док ми планирамо, па намести да на крају буде и боље од оног што смо првобитно замислили.

-Никад нисам хтео да идем у иностранство, јер сам био јако срећан у Србији, имао све могућности да се бавим свим што сам волео- спортом, свирао сам активно у неколико друштва, највише у „Хајдук Станку“, затим и „Бисерници“, „Абрашевићу“, као басиста наступао за друга културно- уметничка друштва у Београду, али Београд ми никада није прирастао за срце. Увек ми је био циљ да се вратим у Шабац и допринесем на неки начин свом граду, али сам схватио да ако заиста хоћу да променим нешто, добро би било да се едукујем на универзитетским клиникама. Из тог разлога, већ као студент волонтирао сам на васкуларној хирургији у Клиничком центру код професора Давидовића и Костића, где сам завршио и специјалистичке академске студије из васкуларне хирургије са ангиологијом. Нажалост, баш након дипломирања уведена је забрана запошљавања у јавном сектору, тако да нисам знао да ли ћу и када добити посао- прича др Опачић.

Шапчанин, пре свега
Људи које овде познајемо су из круга болнице. Много времена проводим са ватерполистима и у тренингу, децу исто водим да пливају и да се баве спортом свакодневно, иду и у Музичку школу. Идемо на одмор неколико пута годишње у Србију са децом, покушавамо да задржимо везу са Шапцем, да га деца воле, проводе распусте са бабама и дедама, одржавамо контакте са пријатељима. Ове и прошле године сам довео групу ватерполиста на турнир ветерана у Шабац. На првом месту сам Шапчанин.

У договору са професором Радојичићем прешао је на Универзитетску дечију клинику, где је требало у следећих неколико месеци да заснује радни однос. У том периоду је и на личном плану је доживео крупне промене. Оженио се убрзо по завршетку факултета, потом и добио прво дете.

-Три- четири месеца након што се супруга породила, мало из нестрпљивости, а мало и из разочараности, јер још увек нисам засновао радни однос, из једног кафића у Шапцу послао сам биографију на конкурс за постдипломске студије у Мастрихту. Након Skype интервјуа, позвали су ме да дођем лично на разговор. У том периоду расписан је и конкурс за радно место на неодређено на Универзитетској дечјој клиници. Врло често сам био у ситуацијама где један дан немам никакву алтернативу и следећег дана се појаве две примамљиве опције- конкурс за стално радно место за специјализацију и прилика да одем у иностранство и завршим докторат. Разговарао сам са породицом. У јануару 2014. одлазим, недуго затим стиже и супруга и кренули смо у ту авантуру у Мастрихту- сећа се он.

Фото: Приватна архива

Ризик за бољу будућност
Циљ му је био да направи проход за даљи клинички рад, али знајући да је хирургија вештина и да не ваља правити паузе кад једном започнеш праксу, био је свестан да докторат који се бави базичном науком мора доћи пре специјализације из хирургије.

-У исто време сам почео да учим немачки језик и следеће три и по године, од јануара 2014. до јула 2017. сам радио докторат у Холандији и у склопу тог доктората био стипендиста Европске уније тј. Марија Склодовска Кири Фондације и посетио неколико водећих унивезитета у Европи, а део доктората урадио и на Универзитету у Оксфорду- објашњава.

Фото: Приватна архива

Док су супруга (у Ахену) и он радили докторате добили су још једног сина.

-Живели смо између Ахена и Мастрихта, два града 20- 30 километара удаљена један од другог. Путовао сам сваки дан у Мастрихт на посао, одатле у Ахен на курс немачког и тек онда се враћао кући. То је трајало некада трајало и више од 16 сати, било је баш напорно, али назад као опција није постојало- наводи.

Након три године почиње да шаље пријаве за послове у жељи да пређе из науке на клинику. Једну је послао у Ахен, другу у Бад Оајнхаузен.

-У Ахену је постојала могућност да после неколико месеци научно града пређем на клинику, а у Бад Оајнхаузену, једној од најбољих кардиохирургија у Немачкој су ми рекли да могу одмах да почнем да се бавим клиником, али тек после 18 месеци би било одлучено да ли добијам специјализацију, а конкуренција је била оштра. У Ахену су већ били супруга и деца. Није била лака одлука, али никад нисам бежао од тешког. Видео сам да ми је хируршки и професионално много већа шанса Бад Оајнхаузен. Имао сам веру у себе да ће након тих 18 месеци рећи да сам ја тај који остаје- наглашава.

Фото: Приватна архива

Породица најважнији ослонац
Тако је и било. Специјализацију је завршио, за немачке стандарде, за рекордних шест и по година, у марту положио специјалистички испит, а већ у августу добио место самосталног хирурга.

-Од хирурга у Немачкој се очекује да зна и преоперативну и постоперативну негу. Као кардиохирурзи смо за све то одговорни док пацијент не напусти клинику, тако да се овде добија широко образовање. На одељењу професора Гумерта сам добио могућност да се хируршки добро развијем и све то време сам наставио да се бавим и науком. Сваке године сам публиковао радове и представљао их на националним и интернациналним конгресима. Такође сам 2021. добио Abbott medical prize за најбољи иновативни рад код болести срчаних залистака коју додељује Немачко удружење за торакалну, кардијалну и васкуларну хирургију. Планирам да покушам да добијем професуру следећих година и савладам што више оперативних техника. Предајем студентима на Универзитету у Бохуму, а од прошле године и на новом Медицинском факултету у Билефелду- наводи и додаје да сам то не би могао.

-Најважнија ми је била помоћ родитеља, супруге, њене мајке. Мој отац је жртвовао све своје слободно време да би дошао у Немачку и чувао децу док смо супруга и ја радили. Човек не може сам, подршка породице је најбитнија, неко да те посаветује и буде ту за тебе у критичним моментима. Мене је увек покретала жеља да радим на себи и развијем се у свим аспектима. Бити искрен према себи и свом окружењу је једнако важно. У животу није увек лако и човек мора да прихвати ту чињеницу и каква год да је препрека испред њега иде даље- закључује др Опачић.