„Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: “Јао, Косово!”... “Косово тужно!”... “Куку, Лазо!” Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: “Ми ћемо овако, ми ћемо онако!” Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје. А ми се досетисмо у јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово. Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: “Устани, Марко!”... “Дођи, Марко!”... “Погледај, Марко, сузе!”... “Куку, Косово!”... “Шта чекаш, Марко?” И тако то зивкање пређе у безобразлук. Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом, обузме га неко јуначко чувство па одмах: “Јао, Марко, где си сад?” И то, брате, није мало, него је то трајало тако пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило. И једнога дана...“ (Радоје Домановић, Краљевић Марко други пут међу Србима)
Фото: "Глас Подриња"
Вратио се Марко! Вратио се Марко! Вратио се Краљевић Марко! После 600+ година најпознатији спрски епски јунак вратио се међу Србе. Вратио се Марко да врати оно што је његово било и наплати цех за најскупљу српску реч. На путу датом од Бога чекале су га разне згоде и незгоде, али није Марко сам битку водио. Верни Шарац касакао је у стопу са њим. Добро не баш, 24/7, јер и атови имају својих невоља и путешествија, али глас разума као Марко губио није. Негде у прошлости остала је Вила Равијојла, али актуелност дела Радоја Домановића написаног пре више од једног века се није. Да ли Марко касно на Косово стиже, или у прави час (не)време ће показати, а нова представа Шабачког позоришта донела је нову енергију на сцену и у салу. Млади ауторски тим, редитељка Миа Кенежевић и драматруг Ђорђе Петровић, у адаптацији Домновићеве сатире, осликава пропутовање Kраљевића Марка кроз савремену Србију и забавно болни сусрет најусамљенијег епског јунака и његових ововременских сународника.
Фото: "Глас Подриња"
-Они су, испоставља се, само декларативно дозивали његов епски лик, ословљавајући га кроз програмске говоре, кафанске жалопојке или кроз епску поезију. У овој старој приповетки, адаптираној на савремене околности света, користе се оквири епске фантастике, коју глумци, користећи се средствима сличним филмском звучном спектаклу, креирају уживо, јарким звучним - готово хиперреалистичким ефектима. Тиме у машти гледалаца надограђују слике различитих стварности, Маркове и наше савремене - удаљене вишевековним раздором у перцепцији живота. За потоње грађане је чак прихватљивије и вероватније да се јунак из далеке прошлости повампири и физички појави пред нама, него што је могуће дати му смисао и обликовати га данашњим нормама и калупима. Врли Марко, у свом неуспелом циљу да освети територију Kосова, упознаје не само сопствену рањивост и неприлагођеност овдашњим приликама, него схвата да је боље да се врати у рај, готово уништен, и да тако остане само слика митске вредности, наративни симбол снаге и јунаштва. Митска вредност живота - духовна и у продубљеном и у примитивном смислу, ће вероватно увек почивати више на приповедањима о јунацима него на самим јунацима – истакла је редитељка Миа Кнежевић.
Фото: "Глас Подриња"
Лакше је Домановићу оживети Марка Kраљевића него јунаку Марку научити да живи, било то у епском, прозном или позоришном окружењу, верује драматург Ђорђе Петровић и додаје можда Марко ипак није једнодимензионални лик.
-Јунак, нарочито епски, нема ту шта да покушава да живи поготово ако има јасан циљ и уцвељену нејач да освети. Тако и у овом случају, попут баченог топуза, „патриотски зомби“ Kраљевић би требало да прасне силином своје нарави и, позван жалопојкама, реши проблем, да освети Kосово јер то народ тражи. Али, да ли је то тако једноставно решити, бачен вековима у будућност против препрека бирократије, технологије, без ичије помоћи сем верног коња? И зашто њега довлачити из мртвих, зар нема неки живи јунак, боље опремљен да се носи са модерним недаћама него Kраљевић? Kако ће се он снаћи међу модерним светом заљубљеним у сопствено мишљење и постојање, и међу људима ангажованим за стотину различитих и једнако битних циљева? Могуће је да се у судару разлика и сличности јунака и модерног доба открије како Kраљевић није увек наивни силеџија, те да у његовом карактеру, како епском, тако и прозном и драмском, чуче клице љубави, и оданости, и радости, и милосрђа у сировом неразвијеном стању. Или ће се тако супротстављени сви, једноставно, поубијати до последњег. Обе крајности су могуће. На вама је да просудите која је превагнула – појаснио је драматург Ђорђе Петровић.