Бежање од стварности, проблема и свакодневице, осећање успешности кроз победу у изазовима, све чешће и све више се тражи у виртуелном свету компјутерских видео игрица
Све је већи број и одраслих који видео игре сматрају врло добром забавом. Узрок „заразе” видео-играма није само забава већ и задовољење и допуњавање неких психолошких потреба. Свакодневно вишесатно играње може прерасти у озбиљну зависност, запостављање обавеза, али може изазвати и озбиљне здравствене проблеме, подсећају лекари.
-У класификацији не постоји зависност од видео игара као болест. Она се сматра за једну од новонасталих навика код деце а све чешће и код одраслих. У болести зависности се убрајају алкохолизам и наркоманија односно употреба психоактивних супстанци. Људи сматрају да је и коцкање зависност што и јесте у смислу доживљаја пацијента. По номенклатури се ипак не убраја у болести зависности него у поремећај у контроли импулса као што су трихотиломанија, једна специфична врста поремећаја која се ретко виђа али постоји, затим пироманија и клептоманија. Видео игрице су у последње време све приближније тој групи. У последњих десетак година све је уочљивија појава да деци још као сасвим малој дајемо телефон у руке да нешто гледају, да им се на тај начин окупира пажња док родитељи нешто друго завршавају, да ли раде неки допунски посао или одмарају. У сваком случају, деца се преокупирају на почетку анимацијама и песмицама, потом цртаним филмовима. Касније на ред долазе једноставније а временом и све сложеније игрице које могу да оставе последице не само на психички део личности већ и физички. Тако се дешавају оштећења вида и разноразни импулси који се могу регистровати у мозгу, долази до поремећаја срчане радње, поремећаја спавања итд. Онда се дете мора одвести код очног лекара, дечијег психолога и других специјалиста. То бива неопходно како би се тачно разграничило шта може бити разлог неког здравственог проблема нарочито ако се зна да родитељи најчешће врло тешко прихватају да је разлог управо дужи временски период који дете проводи са телефоном или испред рачунара. Неопходно је стално имати у виду да видео игре нису играчка већ окупирају цео организам а на првом месту мозак – објашњава прим. др Љиљана Станимировић, психијатар у Општој болници „др Лаза К. Лазаревић“.
Фото: Приватна архива
Кад се говори о психичкој зависности може се манифестовати као поремећај у спавању, када дете неће да легне док не одигра своје игрице или се буди и прича шта је у њима видело.
Анкета Гласа Подриња: -Играм игрице у слободно време у мери у којој ми друге обавезе то дозволе. Нисам оптерећен да морам да завршим круг или задатак, углавном су то игре које немају званичан крај и могу да се наставе кад год пожелим – наводи тридесетогодишњи Јован М.
-Имам два дечака основношколског узраста и за сада успевам да им ограничим употребу мобилног телефона и компјутера на дане викенда. Када смо увели то ограничење, морам признати да је било отпора па и суза, али сад су се већ навикли. Оно што примећујем је да како се пробуде у суботу ујутру, одмах потежу за телефоном и муке су да их после одвојимо. Зато покушавамо да смислимо неки излазак, да одемо негде где неће носити телефоне – каже Мирослав П.
-Проводио сам и по неколико сати дневно за компјутером. Признајем да је та навика почела да ми одузима не само друштвени живот већ и способност испуњавања у потпуности радних обавеза, долазио сам на посао неиспаван, уморан. Успео сам да то сведем на разумну меру али није било лако. Сада као родитељ признајем да имам страх и ограничавам детету употребу компјутера, можда чак и претерано. Јако је тешко наћи меру и мислим да би требало мало више едукације на ту тему – истиче А.Т.
-Оно што најчешће забрине родитеље је када дете почне да се из дана у дан све агресивније понаша.
Дешава се да пресликавају и поистовећују се са јунацима које гледају и којима се баве као актерима. Агресија је све присутнија код деце, свих узраста, више не бих чак ни правила границу предшколско или школско, основна или средња школа, на свим нивоима деца су пуштена да раде шта хоће а цех у великој мери плаћају управо родитељи који се нађу у проблему. Треба посветити више пажње свим аспектима проблема, разговарати са стручним лицима, дечијим психијатром. И ми у Служби имамо дефектологе, психологе, комплетан тим који се између осталог бави и тим проблемима. Дешава се да се после дужег разговора са таквом децом и њиховим родитељима јако мало добије података а разлог је негирање проблема. На питање да ли вам дете користи мобилни телефон, углавном су одговори „понекад“, „мало, није то ништа“, несхватајући да се дете временом везује за такве врсте активности. Доста је агресије по школама, често чујемо и читамо о таквим дешавањима и мислим да је у великој мери поред других фактора заказала и породица као институција друштва. Деца су све више препуштена самој себи, дозвољено им је да раде шта год хоће, све им је доступно – наводи прим. др Станимировић.
У сталном је порасту и број одраслих који забаву налазе у виртуелном свету. Kао најчешћи разлог за играње видео-игрица наводе се забава, затим узбуђење и на крају, и у малом проценту, могућност да се из игрица може нешто и научити.
Фото: Приватна архива
