IN MEMORIAM
Веселин Веса Крстић
(1933-2024)
У небеску редакцију „Гласа Подриња“ отишао је један од најбољих уредника. Веселин Веса Крстић преминуо је 14. октобра 2024. у Шапцу.
Била сам Весин шегрт и калфа, поносна на оно чему ме је научио: како се пише вест, како прелама и како рађа лист у штампарији. Кад сам дошла у редакцију и новинарство, случајно, рекао ми је да пазим да ми олово не уђе под кожу. Нисам пазила и до данас сам остала заробљеник штампане речи.
Када сам постала главни уредник и муку мучила са компјутеризацијом листа, Веса је већ био у пензији и баратао компјутером боље од три пута млађих. Убрзо је постао „бабица за књиге“, како је сам говорио. Технички је уредио и неколико мојих књига.
Прошле недеље разговарали смо телефоном. Питала сам га за неке анегдоте из редакције, које сам помало заборавила, а он их је памтио до најситнијих детаља. Брзомислећи и духовит увек је био занимљив саговорник, а од његових кованица речник се могао направити. У последњем разговору позвао ме је у посету, да се видимо „пре него што се одјави“. Тако је рекао.
Док пишем, мислим шта би Веса редиговао и знам да би избацио све сентименталности, али не могу да не поменем његову Каћу, која га је видела у трећем разреду Учитељске школе и од тада јој је у срцу и мислима, ћерку Јелену, која му је подарила унуку Марту, и сина Данка, коме је оставио љубав за реку. Били смо колеге, сарадници и пријатељи. И цела његова породица била ми је пријатељ.
Веса Крстић рођен је у Лозници 21. јула 1933. године, као треће дете железничара Алексе и Пештанке Вилме. У Шапцу је завршио основну школу и гимназију, а Вишу педагошку (група српскохрватски језик и књижевност) у Београду.
Две године био је наставник у основној школи, а затим се 1962. године посветио новинарству. У листу „Зорка“ био је сарадник и одговорни уредник, затим је четири године био главни и одговорни уредник листа „Вискоза“ у Лозници и шест година уредник Радио Подриња. Одатле је 1972. године дошао у Шабац, где је од 1978. до 1987. био главни и одговорни уредник и директор „Гласа Подриња“.
Пензионисан је у мају 1992. године као заменик директора Јавног информативног предузећа „Глас Подриња“. Уз новинарство бавио се и публицистиком, а у пензији још и компјутерском типографијом и уређивањем књига, новина и часописа. Више од сто књига потписао је као уредник, рецензент, писац предговора или лектор. Више пута је награђиван, поред осталог и Орденом рада са сребрним венцем.
Била сам Весин шегрт и калфа, поносна на оно чему ме је научио: како се пише вест, како прелама и како рађа лист у штампарији. Кад сам дошла у редакцију и новинарство, случајно, рекао ми је да пазим да ми олово не уђе под кожу. Нисам пазила и до данас сам остала заробљеник штампане речи.
Када сам постала главни уредник и муку мучила са компјутеризацијом листа, Веса је већ био у пензији и баратао компјутером боље од три пута млађих. Убрзо је постао „бабица за књиге“, како је сам говорио. Технички је уредио и неколико мојих књига.
Прошле недеље разговарали смо телефоном. Питала сам га за неке анегдоте из редакције, које сам помало заборавила, а он их је памтио до најситнијих детаља. Брзомислећи и духовит увек је био занимљив саговорник, а од његових кованица речник се могао направити. У последњем разговору позвао ме је у посету, да се видимо „пре него што се одјави“. Тако је рекао.
Док пишем, мислим шта би Веса редиговао и знам да би избацио све сентименталности, али не могу да не поменем његову Каћу, која га је видела у трећем разреду Учитељске школе и од тада јој је у срцу и мислима, ћерку Јелену, која му је подарила унуку Марту, и сина Данка, коме је оставио љубав за реку. Били смо колеге, сарадници и пријатељи. И цела његова породица била ми је пријатељ.
Веса Крстић рођен је у Лозници 21. јула 1933. године, као треће дете железничара Алексе и Пештанке Вилме. У Шапцу је завршио основну школу и гимназију, а Вишу педагошку (група српскохрватски језик и књижевност) у Београду.
Две године био је наставник у основној школи, а затим се 1962. године посветио новинарству. У листу „Зорка“ био је сарадник и одговорни уредник, затим је четири године био главни и одговорни уредник листа „Вискоза“ у Лозници и шест година уредник Радио Подриња. Одатле је 1972. године дошао у Шабац, где је од 1978. до 1987. био главни и одговорни уредник и директор „Гласа Подриња“.
Пензионисан је у мају 1992. године као заменик директора Јавног информативног предузећа „Глас Подриња“. Уз новинарство бавио се и публицистиком, а у пензији још и компјутерском типографијом и уређивањем књига, новина и часописа. Више од сто књига потписао је као уредник, рецензент, писац предговора или лектор. Више пута је награђиван, поред осталог и Орденом рада са сребрним венцем.
Стана Муњић
Најновији број
16. јануар 2025.
