Самодопринос

Зима, време између Божића и Српске нове године, када се више прослављају државни и црквени празници него што се ради. Топла соба и мирисна храна, ко ће још и да иде на посао, ипак неко мора и да ради. Ако не може у пољу, онда смисли нешто да људи имају чиме да се занимају. Тих осамдесетих година прошлог века актуелни су самодоприноси.

Било шта треба да се ради и гради, власт распише самодопринос, за све и свашта људи одлучују да у селу и граду буде боље струја, путеви, и све друго што доприноси просперитету. Толико је то узело маха да прети да пређе у другу крајност. Ако хоћеш телефон, може, плати изградњу а онда ти Пошта наплаћује сваки разговор, ако је у питању електрична енергија, може, плати трафостаницу, а после сваког месеца утрошену струју. Вода и канализација, што да не, плаћај три до пет година самодопринос, онда на рате увођење у кућу, изгради купатило са свим одговарајућим уређајима, и купај се до миле воље, ако редовно измирујеш обавезе. Милина једна.

Руралне средине су прича за себе. Путеви каљави, струја жмирка. Боље се видело према лампи са гасом или фењером, али и све друго је да те Бог сачува. И голим оком се види да су села у катастрофалном стању, па власт одлучи да мало побољша стање, распише самодопринос који ће мештани да плаћају.
Најгоре стање је са струјом па се ушло у реализацију изградње нисконапонске мреже по селима. Те зиме највише се радило у општини Коцељева, јер ту је, реално, и била најкритичнија ситуација. Колега Бранко Ј. и ја кренемо да извештавамо о тој акцији. Уз пут, свратимо код мојих родитеља да се јавимо, пролазимо туда, није фер да прођемо, као поред турског гробља, родитељи су, мајка радосна.

Кад се будете враћали обавезно свратите да ручате. Ја ћу све да припремим. О мајчиним захтевима се не расправља, продужимо даље и после пола сата ето нас у Коцељеви. Кратко се договоримо са председником Општине, један од њих седне у наша кола и кренемо пут Баталага, тамо је најгоре стање са струјом.

Да би мало унели занимљивости у разговор, ја почнем причу, а обраћам се колеги Бранку.
- Видиш, колега, колико је суров наш новинарски посао. Ноћас иза поноћи стигао из Београда, јутрос устао рано да идемо у Коцељеву, ни кафу нисам попио а камоли нешто да сам појео. Кад се вратимо, док урадимо извештаје пашће ноћ. И после кажу како је леп и занимљив новинарски живот.
Бранко укапирао, потврди по неки пут причу, друг из општине само ћути и ни реч да прозбори. Стигли у Баталаге, пуна сала у Месној канцеларији, ми снимамо Ухером, разговарамо са људима и после сат времена завршавамо посао.

Враћамо се у Коцељеву, ту нас чекају челници Општине, разговарамо и снимамо и њих. Нашег друга из аута нигде нема, изгубио се без трага. Завршимо и то, пакујемо опрему за снимање, и спремамо се да кренемо. Захвалимо се на сарадњи и кажемо да идемо да би стигли да то све припремимо за Дневник у 16 часова и за новине.

- Ни случајно, каже наш друг који се у међувременупојавио у Дому. Прво нешто да поједете, па онда тек идите.

- Не хвала, кажемо и ја додам да идемо одавде на ручак код мојих, али то не пролази.

- Почастите се овде а други пут једите код ваших родитеља, укључује се и председник Општине.

Нема врдања, остављамо опрему и прелазимо за сто: печеница, суво месо, кобасица, сланина, туршија, рен и још много што шта. Другови из општине дворе, док се не наједемо нема одласка. Тек кад су проценили да смо довољно јели, кажу да можемо да кренемо.

Мајка разочарана кад смо рекли да смо ручали у Коцељеви, обећавамо да ћемо доћи други пут и вратимо се у Шабац.

Па после нека неко каже како је лагодан новинарски посао!!!