Љубав која не гаси светло на сцени

АП „Јанко Веселиновић“ из Богатића, једно од најстаријих аматерских позоришта у Србији, ове године обележило је значајан јубилеј- 75 година постојања. Основано само месец дана после Позоришта на Теразијама, три године након Београдског и Југословенског драмског позоришта, а шест година пре Атељеа 212, окупљало је љубитеље сценске уметности, пружајући им прилику да се остваре у глуми, режији и сценској уметности. Својим талентом и ентузијазмом у њему оставили неизбрисив траг. Након стотина одиграних представа и бројних награда, позориште наставља да буде стуб културног живота Богатића. Овим јубилејем се не слави само историја једног позоришта, већ и љубав према уметности која је успела да опстане упркос изазовима времена.

Глумци о непресушном ентузијазму
Оснивање позоришта било је подстакнуто великом љубављу мештана према драмској уметности. Прве представе биле су инспирисане класицима српске драме, а аматери који су их изводили били су ентузијасти вођени чистом страшћу према глуми. Временом, репертоар је обухватио и савремене комаде, а позориште је освајало бројне награде на фестивалима широм бивше Југославије и Србије.

Фото: Приватна архива

Управо тај ентузијазам је, према речима ветерана богатинског позоришта, највећа снага ове институције.
-И оно и ово време краси ентузијазам, с обзиром на то да је аматерско позориште. Када волите нешто, онда нађете начин да му останете верни. Иако су се услови рада временом мало побољшали, ми бисмо са истим жаром играли и да смо пробали на улици, не би нам било тешко, зато што смо сви долазили због љубави према позоришту. Имао сам паузе због посла, али сам се увек враћао- каже Славиша Перић, који је на сцени више од 40 година, а свој позоришни пут започео је у Основној школи „Јанко Веселиновић“ у Црној Бари Нушићевом представом „Хајдуци“, потом наставио у богатинском позоришту, на позив тадашњих челника ансамбла који су га запазили.

-У Богатићу сам почео са улогом доктора Грка у „Светом Георгију“. Играо сам у „Власти“, „Сумњивом лицу“, „Ружењу народа“ Душана Ковачевића, „Урнебесној трагедији“, „Родољупцима“, „Ђенералу Недићу“, итд- прича.

Правио је паузе једино током периода рада у иностранству, све остало време био је посвећен даскама које живот значе.

-Позориште је љубав, дружење, незаборавна искуства и путовања широм тадашње Југославије. Било је тренутака кад смо мимо сценарија и позоришних обавеза креирали неке ситуације да смо сви „падали“ од смеха. Сви ти доживљаји на путовањима, то је неко благо које не може да се плати када ви уживате у нечему што радите. Услови рада су се побољшали- дом је модернизован, пробне сале су уређене, али у суштини није било много промена. Верујте ми, тада нам није ни сметало, могли смо да пробамо и на улици, јер нас је водила искључиво љубав према позоришту. Разлика је у томе што је некада одзив био масовнији, а данас су људи заузети. Темпо живота је другачији и многи који би волели да се баве позориштем једноставно немају времена- подвлачи.

Фото: Приватна архива

Уточиште и снага
Некада је радио у државној фирми, па је било довољно да директор позове његовог шефа и каже: „Њега три месеца пустите на пробе”- и све би било решено. Данас то није могуће, али кад се нешто воли, верује, увек се нађе начин. Промениле су се и теме представа.

-Раније смо више играли Нушића и класике, а сада се окрећемо савременијим текстовима. Али суштина остаје иста- на сцени мора бити искрености- истиче Перић.

Јелица Ђонлић са позориштем је више од пола века и има више од 50 одиграних улога. Сцена је постала њен живот удајом за глумца и редитеља Зорана Ђонлића. Шали се да је вршњакиња позоришта, те да ће се њен рођендан увек славити, и кад је не буде било.

-Позориште, сви ми аматери ћемо вам рећи исто, је после породице, део нашег живота. Ми у њему тражимо неко склониште, бежање од проблема, бежање од стварности која некад и није тако сјајна. То је једна велика љубав, љубав која не може ни да се преприча. Ко једном стане на те даске, он остане стварно дуго, као што сам ја скоро пола века и више- прича Ђонлић, која је сама и са ансамблом освојила бројне награде.

Фото: Приватна архива

Каже да ју је увек привлачило да игра жене из народа, те јој је улога Гине из „Путујућег позоришта Шопаловић“ једна од најдражих.

-Ту је и Симана из „Камена за под главу“, Милица из „Одумирања“- све су то ликови који су ми остали у срцу. Посебно сам поносна што смо у време када је мој супруг био редитељ играли најбоље текстове- Добрице Ћосића, Душана Ковачевића, Александра Поповића, Синише Ковачевића- додаје она, истичући да је позориште за њу увек било лек.

-Позориште је моје уточиште. Кад год ми је било тешко, знала сам да овде могу да се склоним од проблема, да пронађем утеху. После смрти мог супруга, позориште ми је помогло да наставим даље- напомиње.

Младе снаге распирују позоришну искру
Мењао се састав, долазе младе снаге да подржавају старе. Мира Ковачевић, наследница позоришне традиције, сведочи о томе да је „Јанко Веселиновић“ много више од сцене.

-Као ћерка глумца аматера, који је више од четири деценије провео на сцени, некако је било логично да се и сама заинтересујем за театар, најпре као гледалац, а онда и учесник у драмском програму. Више се и не сећам када сам се тачно укључила, али знам да ми је та установа друга кућа. Исто тако тврдим да је то емоција и осталих колега у ансамблу, ми смо једна породица. Ове године прослављамо веома значајан јубилеј и заиста је част, али и одговорност бити део тако дуге традиције. Од ентузијаста који су запалили позоришну искру до данас на сцени, али и иза ње, прошло је на десетине заљубљеника, а у позоришној сали увек је седела најбоља публика. Мало место као што је Богатић је веома високо позициониран на мапи драмског аматеризма, стекавши за 75 година уметничко достојанство вредно дивљења, те су радо виђени гости у свим позориштима широм Србије- подвлачи Мира.

Као што је пре 75 година у Богатићу рођена позоришна искра, тако и данас гори у младим глумцима. Тренутно је у ансамблу више генерација, а уз искусне глумце попут Јелице Ђонлић и Славише Перића, ту су и млади који уносе нову енергију.

Фото: Приватна архива

-Посебно место заузима редитељка Ивана Терзић, некадашња чланица ансамбла, која је студије завршила на Факултету драмских уметности и вратила се у Богатић да настави позоришну традицију. Њена представа „Црна кутија“ је освојила бројне награде. Као наше најбоље представе бих издвојила „Тре сореле“ и „Ружење народа“. Иако су се временом мењале генерације, ентузијазам је остао исти. Верујем да ће ово позориште трајати вечно, јер је оно део нашег идентитета. Тај пелцер се тако примио да не може увенути. Људи у Богатићу неће дозволити да се та ватра угаси- закључује Ђонлић.
Јубилеј позоришта „Јанко Веселиновић“ је доказ да уметност може да опстане и у најмањим местима, када постоји искрена љубав према сцени. Уз посвећеност садашњих и будућих генерација, богатинско позориште ће наставити да осветљава културни живот овог краја, баш као што је то чинило више од седам деценија.