Светлана Врачарић Ивантић - традиције и душе

Светлана Врачарић Ивантић у себи спаја два света- хуманост здравственог радника и стваралачку слободу уметника. Четири самосталне изложбе и много групних, као и учешћа на бројним ликовним колонијама дефинишу њен уметнички рад. Последњом поставком у сали Општине Богатић откључала је врата „Музеја своје душе“ у којој сви који су са њом били у контакту препознају чистоту, искреност и добронамерност. Спојивши наизглед неспојиво, униформисан посао здравственог радника и неспутаност уметника, корачала је кроз та два света, обједињујући их и не раздвајајући, јер за њу другачије није било могуће.

Фото: Приватна архива

Две професије- један пут
-Моје две професије се не разилазе уопште, не могу да се разиђу. Колико год желим да се оградим и будем професионална, сваког пацијента понесем са собом кући. Да није сликања, те лепоте, белине тог платна које освајам емоцијама, не бих пронашла равнотежу која ми је потребна- признаје Светлана, додајући да, иако пушач, кад слика, она је у свом свету у коме не пали цигарету, не једе, не пије воду.
Само стоји и наноси боје и тако по неколико сати... Увек три- четири слике ради упоредо и оне дуго настају док не добију свој пуни живот на платну.

Прва изложба- изненађење за цео крај
Прву самосталну изложбу „Незаборав мог детињства“ организовала је захваљујући Стојану Аничићу Окију и Ивану Вешићу, који су први препознали њен таленат. Одржана је у Легату Павловић, сада Музеју Мачве и Семберије, на Ускрс, како би окупила своју генерацију и унела дух заједништва. Поставка је бројала 55 слика и била је отворена месец дана. Цео крај је долазио да је види, школе су организовано доводиле ученике, а простор је увек био пун. Ова изложба јој је била инспирација за даљи рад.

-Тек после неког времена, два- три- четири сата, када се одаљим, запалим цигарету, седнем на горњи део фотеље, увек тако гледам своју слику и онда, у зависности од тог валера боја које сам нанела, схватим како сам се осећала док сам сликала. Некад сам много мрачна и срећна сам јер сам све то избацила из себе, а некад исијавам радост. Не знам кад је крај слике. Некако ми сама каже кад треба да станем, да је не „гушим“ више- појашњава.

У њеном послу сталоженост је кључна и увек се труди да људи у њој виде доброту и да за сваког пронађе лепу реч. Отац и сестра су здравствени радници и све је водило том позиву.

Фото: Приватна архива

Стварање као бег од стварности
-Отац је био шеф амбуланте у Бадовинцима и сестра је здравствени радник. Нисам добила подршку да се бавим уметношћу, јер су веровали да посао у здравству доноси већу сигурност. Од 2015. сликам, имам своје групне изложбе, сваки други месец је у „Кругу 10“ изложба, учествујем на великом броју колонија. Кроз те колоније учим, крадем занат. Такође, наш Културно- образовни центар Богатић је фантастично развијен и негује традицију Мачве. Имају школицу сликања која је јако успешна и води је сликарка Драгана Ерцеговчевић. Сви смо ми негде од Милића кренули и сви мачвански сликари који су код њега учили гости су на моји изложбама- напомиње она.

Њен дом је уједно и атеље- велики простор испуњен штафелајима и сликама. Док обавља свакодневне послове, поглед на платно је инспирише да дода још један потез четкицом.
-Док спремам ручак, схватим, погледам, да нешто мојој слици треба. Седнем и сликам. Ујутру устанем, некад се не умијем онако снена, седнем за платно и видим оно што сам пропустила. Тек ујутру схватим да треба нешто да додам- нон- стоп сликам. После 30 година радног стажа, та је оно што ме држи у балансу- верује Светлана.

Инспирише је традиција Мачве, друштвено је ангажована и својим изложбама указује на проблем повезан са њеном другом професијом. Ради пејзаже, портрете- све зависи од тренутка.

Фото: Приватна архива

Инспирација у традицији и животу
-Те три самосталне изложбе и ова четврта која је сад у току, саме од себе дођу. Не могу да кажем да припремам изложбу. Не припремам. Мени се изложбе нису наметнуле. Једноставно, нешто се догоди у мени. Схватим да је то добар пресек, да имам добру тему и да треба да направим изложбу- истиче.
Тако је „Музеј моје душе“, према речима сликара Ивана Вешића, „спој ондашњег, садашњег и будућег“.
-Пошто сам ја чувар традиције, а Мачва је богата, наш културни центар исто је чувар традиције, идеја ми је била да то буде поставка- 21 слика мртве природе. Намерно сам хронолошки поставила слике, уопште нису изабране најбоље, већ све оно што је наша Мачва и традиција. Спојила сам онај мој почетак, средину кад сам учила да подсликавам слике, пошто радим подсликавање, па тек онда наносим уље. Радим као што су радили стари мајстори и тај крај, кад се виде све слике. Каже ми Иван Вешић: „Успела си, израсла си у сликара.“ Увек кажем може још. Још могу боље- наглашава.

Слике као одраз душе
Трећа значајна изложба „Моја тишина“ настала је у тренутку озбиљних здравствених проблема ауторке. Њене слике су одражавале тугу и празнину коју је осећала, па су многе и носиле назив „Туга“. У овом циклусу појавиле су се и иконе, мада није иконописац. Била је то њена лична борба пренесена на платно, начин да се суочи са својим осећањима и нађе утеху у стварању.

Уметност која живи
Ниједна од изложене 21 слике није на продају. Неке, раније, поклонила је у хуманитарне сврхе, а све ће да наставе да живе после ње, кроз време. У опусу броји њих око 500. Прва коју је урадила била су четири сунцокрета- три су гледала у небо.

-То је мали формат. Пошто мој супруг није жив, од четири сунцокрета, један је био повијен, представљајући моју животну борбу као самохраног родитеља двоје деце. Управо сам то уточиште нашла у сликању. То је та моја јачина, мир и то је оно што ја јесам. Без сликања не бих стигла довде, не бих имала духовни мир- признаје Светлана.

Изложба рођена из бола и наде
Један догађај снажно је утицао на настанак друге изложбе „Где сејеш љубав, израшће радост“- тренутак када је одвела младу жену оболелу од меланома у породилиште, а само неколико недеља касније присуствовала њеној сахрани. Тај дубоки утисак преточила је у слику мајке са дететом, коју је поклонила цркви. Тада је схватила да су жене које се боре с раком невидљиве у својој лепоти и снази. Из те мисли настала је изложба портрета жена у процесу лечења- без косе, у молитви, у сузама, али увек достојанствене.

И даље слика сваког дана. Некада 15 минута, некада пола сата, али не одлази на спавање, а да није повукла бар један потез четкицом. Предстоји јој лето испуњено стварањем- четири велике ликовне колоније на којима ће учествовати, три групне изложбе, а слике саме од себе долазе. Кад дође прави тренутак за нову изложбу, знаће то. Осетиће поруку коју треба да пренесе на платну. Као што и сама каже: „Мој свет је равнотежа и испуњен је тишином света боја и стварања... ја освајам белину платна, то је мој смисао, то је лепота“.