Бранко пријатељу Синиши донирао бубрег

Кажу да постоји тај један датум после кога нисмо исти. У животу Бранка Ђаламића из Богатића и Синише Новаковића из Клења то је 26. децембар 2024. године, дан када је један пријатељ другом донирао бубрег. Одлуку је Бранко донео ћутке, промишљајући три месеца пажљиво сваки корак. Страх је био неизбежан, бојазан због деце, породице, могућих ризика, али све то је надвладала жеља да другу из школских дана омогући нормалан живот. А претраге и анализе увериле су га да управо он може бити тај.

Фото: Приватна архива

Страх и неизвесност
-Знали смо само да смо иста крвна група. То је предуслов за интервенцију, поклапање крвних група и ткива. Ипак, ни те провере нисмо могли да урадимо овде, чак ни у приватним лабораторијама, јер закон не познаје могућност да бубрег донира неко ко није крвни сродник- почиње Бранко, скроман у свом излагању након овог великог чина.

-Закон каже да само крвни сродник може да буде донор, друга опција је кадаверична трансплантација. Моја мајка је стара, није могла да буде кандидат. Сазнали смо да је Бранко компатибилан давалац тек кад смо отишли у Турску- додаје Синиша.

Фото: Приватна архива

Управо је тамо рађена операција. На клиници је Синиша боравио два, а Бранко месец и по дана. Пратња и највећа подршка биле су им супруге Славица Новаковић и Сања Ђаламић, која се присећа прве реакције након што јој је муж рекао да ће свој бубрег дати пријатељу.

-Била сам шокирана кад ми је то рекао, али знајући какав је човек, ниједног момента нисам помислила да му кажем да то не ради. Увек је био такав, кад год му се укаже прилика, спреман је да помогне. Обоје се водимо мишљу „Чини добро, добром се надај.“ Знала сам да је доброг здравља, али ипак је то хируршка интервенција, одлазак у другу земљу, где не познајемо људе, језик... Постојао је страх, али га је надјачало уверење да ради оно што је вредно и исправно- напомиње Сања.

Фото: Приватна архива

Одлука је пала
Сећа се Бранко тренутка кад је преломио, иако је одлука дошла много пре. Дуго се Синиша мучио на дијализама, имао једну операцију након које је уследила инфекција и погоршање здравственог стања... Схватио је да му неће бити боље ако му не помогне.

-Кад сам извагао и схватио да у случају неког најгорег сценарија својој деци, због различите крвне групе, не бих могао да помогнем, а Синиши могу, донео сам одлуку. Три - четири месеца нисам рекао ником. Имали смо свадбу старијег сина, после тога четири - пет пунолетстава у фирми, позавршавали неке обавезе. Били смо на једном пунолетству заједно, сећам се да је била Света Петка. Њему тих дана није било добро, а ја сам већ преломио и рекао супруги и деци неколико дана пре тога. Увидео сам погодан моменат да му то саопштим. Нисам му оставио много времена да размишља о мом предлогу, само сам му рекао да тражи начин како то да урадимо- прича Бранко.

Кад је све било спремно, у Истанбулу их је дочекао тим доктора који су били задужени за њихов случај. Страх од неизвесности био је неминован.

Фото: Приватна архива

Поверење победило зебњу
-Први сусрет са доктором, тимом који је радио- њих тројица. Човек улази у просторију- висок, крупан, осмех на лицу, а са њим преводилац, девојка која је била 24 сата уз нас. Ако је било неких бојазни, нестали су већ приликом тог првог сусрета, због утиска који су на нас поставили својом срдачношћу и поверењем које су нам улили. Најпре су санирали инфекцију која је Сићи остала од претходне операције и онда је дошао тај 26. децембар. Операција је успешно завршена, бубрег је почео дословно да ради на столу и то је особљу било фасцинантно. Обично је потребно неколико сати или дана- напомиње Бранко.

Није само то одушевило особље у Турској, већ и чињеница да су два друга све време били нераздвојни- од одлазака на лекарске контроле и прегледе до заједничких оброка. Након снимка који је на друштвене мреже окачила девојка која им је била преводилац, постали су и предмет пажње тамошњих медија који су их интервјуисали. Тај снимак одјекнуо је и у Србији, иако су до тада све радили у тишини. Тако и данас Бранка, који је таксиста, заустављају на улици и препознају, хвале његов гест и људскост.

Фото: Приватна архива

Као нов(и)
-Осећам се као нов. Одлично. Нема никаве разлике у односу на раније, док сам имао два бубрега. Сад и кад знам како је, опет бих поново- поручује он.

Своје муке током процеса прећуткује, јер их је стоички издржао због пријатеља, који му је сад и више од тога- побратим. Ипак, супруга Сања открива колико је процес био тежак за обе породице.

-Било је много и смеха и туге и суза, много тога смо преживели нас четворо као породица. Кад је урађена трансплантација, Бранка су довели после пет сати, толико је то трајало. Ту смо били Синишина супруга Славица и ја, јер је Синиша ту ноћ провео на интензивној нези. Особље је дежурало константно и рекли су нам“ само да преживи гасове“ у првом тренутку нисмо разумели шта то значи, а он је дословно био у леду, операциони сто је дубок, и то је тако због крварења и одржавања органа који треба да се извади. Било је јако тешко - 24 сата страшне муке, где он није могао чак ни да удахне. Сутрадан, када је Синиша дошао, подигли су га у седам увече са дреном и катетером да устане да шета, Бранко стоји и једва да може да удахне. После два дана су са дреновима сишли у болнички ресторан да попију кафу и запале цигаре- сећа се Сања.

Фото: Приватна архива

Хуманост у крви
Зебња је обузме када се сети да су у два наврата потписивали сагласност за операцију, због могућих компликација.

-То није било нимало лако прихватити и чути. Хвала Богу, дао је бубрег од срца и с вером и испало је најбоље што може да буде. Синиши је то било питање живота. Сваки други дан на дијализи по пет, шест, седам сати, враћао се исцрпљен и ко зна докле би тако. Ту нема нормалног живота ни за њега, ни за породицу. С друге стране, Бранко је здрав и може да функционише нормално са једним бубрегом без икаквих проблема- наглашава Сања.

Бранко је, додаје она, и вишеструки давалац крви. Не би могао да живи са грижом савести да не помогне, а да зна да је могао. Сада су две породице ближе него икад. Он и Синиша чују се по више пута дневно, а готово свакoдневно се посећују.

-Редовно идем на контроле. Добро се осећам, надам се да ће тако бити убудуће. Свашта је ту било, и суза радосница и туге, али важно је да је на крају све добро испало и да се и Бранко осећа добро после свега- каже Синиша.

-Свако има у себи тај порив да неком помогне. Кључан је тренутак када се преброди страх од неизвености. Мени је помогла свест о томе да сваком то може да се деси- закључује Бранко.

Прилика рађа храбре, а храброст удружена са добротом је непобедива. И увек даје прилику за нови почетак. Тако је и овај урезан на ланчићима која два пријатеља- побратима сада носе око врата- поклону Синишине мајке на којем је, поред лика Богородице, урезан датум операције- дан након којег, за две породице, ништа више није исто.