Бојан Митрић Митрија: Музику и људе делим на добру и лошу
Идентитет је оно што издваја
Бојан Митрић или једноставно Митрија како га сви зову и не само у родном Шапцу, у дугогодишњој музичкој каријери, за клавијатурама је пратио бројне музичке звезде са ових простора, имао прилику да искуси наступ на великој сцени али и осети чари свирке у клубовима, морским баштама и кафани
Од кад је први пут сео за клавир у Музичкој школи па до данас, музика је каже, нешто што инспирише и пружа прилике а да је за успех кључан идентитет. Иако је музика данас индустрија и визуелни доживљај, они који имају аутентичан идентитет се издвајају. Постизање и очување тог идентитета је тешко, али и могуће кроз искреност. А њу је, нада се, успео да сачува, и управо све те прилике које му овај посао пружа, искористи на најбољи начин. Првенствено, за нова сазнања и развој себе самог, као човека и као музичара.
Музичка школа је база Завршио је средњу Музичку школу, теоретски одсек. Бројне пријатеље има из тинејџерских дана са којима се и данас дружи, а кроз посао је стекао и доста нових. Има свој мали свет у Шапцу и много познаника.
- По надимку Митрија ме вероватно 99,99% људи зна и у приватном, а нарочито у пословном свету. Шалим се да ме ни мама не зове Бојан више, и увек се изненадим кад ме неко зовне именом. Што се тиче пријатеља, они који су ми то били и пре 25 година у тинејџерском добу и дан данас су то остали. Имам у Шапцу тај свој микросвет у којем одлично функционишем. Клавир сам почао да свирам у седмој години, то је период кад дете може да крене у музичку школу. Сад из ове перспективе кад размишљам, ништа ме тада посебно није привукло том инструменту, иако има деце која сама изразе жељу у раним годинама да свирају нешто. Родитељи су ти који морају да прате таленте свог детета а испоставило се да га ја имам за музику, што наследно, јер су и они сами ишли у музичку школу. Избор клавира је био наш заједнички, мада је на њега доста утицало то што је тада дивна професорка клавира Јела Мезеј радила у школи. Кад идеш у музичку, базиран си на свој инструмент, на програм који школа захтева и на класику. У четвртој години сам прешао у класу код друге професорке из Београда, која је узимала талентоване пијанисте у своју класу. Иако је била стручна што се тиче клавира, педагогија јој изгледа није била јача страна. Тако сам већ тада створио одбојност према класичној музици и веровали или не, и дан данас је тако. Тада сам схватио да се музиком могу бавити на другачији начин, као што се и бавим данас. И то је испоставило се, негде срећа у несрећи што се све тако десило. Да би музичар био у „правилима игре“ мора да има базу, а то је управо основна музичка школа и свакодневни додир са инструментом. Да би прсти музичара одсвирали и избацили оно што ум чује и осећа, потребна је та база. То је првенствено, а све остало што долази касније, су виши нивои -
- Анегдоте су саставни део овог посла, нарочито кад радиш са музичарима који су остварени, успешни и који нису сујетни. Разне ситуације се дешавају из дана у дан. Ја на пример, кад свирам, никад не излазим на бину без лека за главу и некад је то тема за завитланцију. Једна рецимо занимљива кафанска прича која је везана за Шабац и за тај наш чивијашки дух који смо имали и који имамо и даље: Тек сам почео да свирам са Ахметом Лекићем, кафана, мени све то ново и свеже. Улази човек онако видно утучен и нерасположен, и наравно где ће да лечи тугу него у кафани. Обраћа се музици, хоће песму, и наравно колеге га испоштују и питају коју ћеш, и он изговара – „може ли нешто весело а да буде тужно?”-
Велики мали људи Каже да узори, као широк појам не постоје, а да се свако ко је на њега утицао музички и људски, свесно или несвесно, на неки начин може сматрати узором.
- Они и даље постоје. У тим годинама када сам почињао, мој брат Игор Митрић се увелико бавио музиком овом којим се ја сад бавим, и он ми је био тај први и најважнији старт јер ми је отворио, као младом човеку, практично детету, неке видике и њему сам јако захвалан. Касније сам радио са великим Ахметом Лекићем, једним савршеним човеком и музичаром. Наставио сам да радим са Луком, са Оливером, са нашим шабачким музичарима и сигурно не бих био овакав да нисам имао прилике да сарађујем са њима. Велики утицај на мене су имали Александар Саша Дујин, клавириста Ђорђа Балашевића ког сам волео да слушам, Милан Ђурђевић из „Неверних беба“, Александар Бањац, клавириста Здравка Чолића, све велики и сјајни људи -
Сопствени стил Прва „Роландова“ полупрофесионална клавијатура била је одличан старт да се направи разлика између клавира и клавијатуре. Не везује се каже за технику јер она је средство и мења се годинама. Музика, и оно што осећа док је слуша или свира, је оно што остаје и кроз коју је градио свој стил.
- Као дете, кад сам имао прилике слушао сам Индексе, Кемала Монтена, Оливера Драгојевића, тај неки музички правац који сам осећао као што га осећам и сада. Тада се појавио и Жељко Самарџић који је наступао са клавијатуристом. Тако сам и ја почео, са таквим репертоаром. Никад нисам делио музику осим на добру и лошу али сам знао шта ја као музичар могу и на ком нивоу а да то има смисла. Стил свирања је најтеже изградити, а мој се годинама кориговао а кроз ту базу о којој сам говорио, сам направио неки сопствени стил. Како иду године, тако иду и осећаји, како иде животна зрелост тако се мења и музичка. Верујем у поуку „Кад знаш шта не знаш, онда то немој ни да радиш“-
Фото: Приватна архива
Прилику треба заслужити „Музика је једна од ретких занимања ако искрено и знаш зашто радиш, где можеш да кажеш „радим оно што волим“. А опет је посао као и сваки други и нарочито данас има обрисе бизниса и мора да се размишља о разним стварима. Бавити се музиком није само певање и свирање. Постоје разне гране бављења музиком као што је студијски, продуцентски, менаџерски рад пратећег музичара, ауторски рад“, истиче Митрија.
- Прилику нисам добио, заслужио сам је. Самим радом „на терену“, постоје они који то чују и запазе, коме одговара коме не. Искреност, поштење, објективност према себи самом – да си свестан шта не знаш и приземност да се држиш онога што знаш. Имао сам срећу да сам имао прилике да сарађујем са Маријом Шерифовић која је једна од топ три извођача на овим просторима и један фантастичан прво лик и човек. Сарадња са њом је значила прилику да радим са најозбиљнијим музичарима. Пре тога, свирао сам са Сашом Ковачевић, Наташом Беквалац, Бојаном Бјелићем. Оно што је најбитније, никад ме нису вукла имена, већ сам радио искључиво са људима који су у правилима игре, небитно на ком су нивоу -
Концентрација као изазов Било да ради велике концерте или свира у кафани, одговорност је увек присутна и она не сме да се изгуби са годинама. Највећи изазов на великој бини јесте концентрација која је неопходна, уз одговорност коју носи као пратећи музичар иза неког имена које је велико и има квалитет.
- А опет, не сме да се изгуби осећај, јер у музици два и два у већини случајева нису четири. Успоставити баланс између одговорности наступа, величине, тежине концерта, то је концентрација и она прави разлику између радне свирке и парадне свирке. Радна свирка је кад људи долазе због неког кога воле, певача, бенда, и уживају у његовом наступу. Парадна свирка је нешто што се дешава у кафани која је жива ствар и у већини случајева музичари се прилагођавају гостима, покушавају да им се додворе и тако губе свој стил. Музика пружа безграничне могућности. Зато постоје концерти, постоје клубови, барови, кафане, избор је велики. Успех је наметнути се оним што најбоље радиш, било да забављамо госте у ресторану или публику са велике бине. Изабрао сам сцену и волим наступе тако да не правим разлику између свирке за петоро и свирке пред 50 хиљада људи. Имао сам ту прилику са Маријом да свирам на концерту пред 50 000 људи на тргу. Радио сам са њом концерт са 40 колега на бини и, да будем субјективан, вероватно је то био најбољи концерт у Србији икада. Али, исто тако, радио сам са музичарима који нису тако познати, а врхунски су прво људи што је јако битно, а онда и певачи. Поменућу само неке од њих: Немању Радошевић са којим сам радио у Бања Луци, Алексу Перовић, Јелену Ђурић. Данијел Алибабић је исто сјајан момак са којим сарађујем често.
Фото: Приватна архива
Олимпијска свирка на Сени -Тренутно свирам са певачицом која се зове Маријана Злопаша која је годинама на естради, једна дивна дама, мајка троје деце. Колеге и ја смо имали прилике да свирамо са њом свадбу у Паризу на броду. Стицајем околности био је то брод који је возио француску делегацију на отварању Олимпијских игара 2024. Пловили смо Сеном и свирали, пролазећи поред Ајфеловог торња, то је нешто што ми је остало баш упечатљиво и ретко да неки музичари из Србије свирају такав догађај, да се наши људи тако венчавају и да баш хоће искључиво нас и да се потрефи да пловимо Сеном у години Олимпијских игара. Стварно је било посебно, и то је нешто што ми је једна од најлепших свирки у животу, можда и најлепша-
Уметност у којој нема такмичења али има правила Митрић сматра да је озбиљан дефицит млађих колега који се баве овим послом. Мишљења је да, попут у другим сферама друштва, и у музици се неретко иде линијом мањег отпора и прескачу кораци који би требало да се пролазе степеник по степеник.
- Оно што је јако битно за младе људе јесте да себе граде тамо где и како они сами желе. Музика је уметност где нема такмичења али ипак постоје правила игре. Ја се никада нисам бавио музиком због пара. Иако је то мој примаран посао, увек сам тражио сараднике који су прво добри људи и имају тај људски фактор у себи, који су сличног сензибилитета као ја. Такође, важно је да буду реални према себи, да напредују и да знају где су, јер у музици се најбоље учи кроз вежбање и слушање, кроз искуства других колега. Музика је давно измишљена, ноте постоје, само је питање како их ко и у ком маниру и са каквим жаром интерпретира. Музика се састоји од правила попут мелодије и ритма, али постоји и “фактор X” који омогућава дубљу повезаност. Идентитет је кључна реч за успех. То је нешто што је најтеже постићи и доћи до тог нивоа, али је могуће кад то радиш искрено -
Успех мерен искуствима Музика је један од ретких послова где можеш радити оно што волиш, али и она има своје мане, истиче. Посао уметника доноси различите последице, као што су неприродан биоритам и стрес, али и оно најизазовније, рад са људима. Захвалан је што је имао прилику да упозна успешне и квалитетне људе, истичући да се успех не мери материјалним, већ у личним вредностима и искуствима.
- Живот уметника и реалан живот је нешто што не иде једно са другим. Уметност је слобода, уметност се не такмичи, не оцењује се. Искрен уметник је неко ко не одступа од себе, нема крајне циљеве и наравно питање је само до ког нивоа та уметност може да досегне. Ја сам давних година своју уметичку црту ставио мало под ручну, искључиво због рација који имам и што сам увидео да уметички живот и реалан живот нису баш компатибилни. Већ сам напоменуо да је музика један од ретких послова где можеш да радиш оно што волиш, да имаш разне бенефите, али је и даље посао и наравно да има своје мане, као и сви други послови што их имају. У сваком случају, треба се помирити са тим и рационализовати. Живим ноћу, спавам дању и то је нешто што није природно. Оно што је најизазовније у овом послу и у сваком другом, јесте рад са људима. Али кад ставим знак једнакости, ипак морам рећи, нарочито у мом случају, да је овај посао јако, јако, јако леп. Кад саберем све до сада, шта сам радио и где сам радио, поред самих наступа и уживања у раду, највећи бенефит овог посла је рад на самом себи. Упознавање разних људи, различитих карактера, понашања, величине, тежине личности. Човек учи из других искустава и нарочито свог. Захвалан сам на томе што сам имао прилике да упознам јако успешне људе и опет кажем, под успехом не мислим на материјално, али и прилике да се дружим са квалитетним људима, од којих сам научио како да ја сам будем бољи – истиче наш саговорник.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
