Полазак у школу често прати недоумица шта то ђак првак треба да зна кад крене у школу
Основе пожељне али не и обавезне
Почетак школовања је велика прекретница и за дете и за целу породицу
Када се набави нова торба, перница, уџбеници и остали школски прибор, остаје притисак да ли је дете спремно, да ли довољно зна, како ће се снаћи.
- Полазак детета у први разред је једна нова животна етапа за целу породицу. Родитељи то често схватају много бурније и више брину него деца. Малишани углавном једва чекају да пођу у школу, да виде старе другаре, упознају нове док су родитељи ти који брину како ће дете доживети промену, како ће се снаћи у новом окружењу и како ће извршавати своје школске обавезе. Родитељи би ту своју узнемиреност морали да покушају бар сакрити од деце, да нервозу не преносе на њих јер деца то и чују и виде и постоји могућност да створе страх од школе а то свакако није потребно. Чланови породице треба да причају позитивно о школи, да им преносе нека своја искуства, причају анегдоте из школских дана. Да уче дете да гаје емпатију, да им предоче чему школа служи и које су предности образовања и вредности које оно гаји, како би дете схватило да је школа нешто што је потребно, пожељно, нешто што је лепо и за њих добро. Дете које је емоционално и социјално зрело и које има те вредности већ изграђене, свакако има боље почетне позиције и лакше ће се снаћи. Није важно да ли и колико зна да чита и пише, то ће већ научити, већ је јако битно да буде социјализовано, зрело, да може да се одвоји од родитеља и да школу схвати као место где ће му се дешавати лепе ствари, где ће учити и дружити се, стећи нека нова пријатељства, можда и за цео живот – објашњава Сања Јанковић Опанковић, школски психолог.
У процесу „моделовања“ односа детета према школи учитељица или учитељ имају пресудан утицај.
Стручњаци кажу да је предзнање пожељно али не и обавезно. Први разред је намењен стицању првих знања о словима и бројевима и то на прави начин, кроз игру уз вођство педагога. Свакако су неке основе пожељне али не и обавезне
- Није редак случај да се првачићи наставе понашати као у вртићу првих месеци школе, да устају, прошетају се, говоре без одобрења, али то је све разумљиво и заправо је цео први разред намењен прилагођавању. Целу школску годину се адаптирају на то да треба да седе 45 минута, да морају да буду мирни и пажљиви. Просветни радници ту онда прибегавају вештинама одржавања пажње, начинима да се направи предах, да се уведе игра у наставни процес, а онда поново врате на наставну јединицу и они су сви врло вешти у томе и посебно пажљиви кад су прваци у питању. Подвлачим да је јако важна сарадња са родитељима као једна од најбитнијих карика не само на почетку већ кроз читаво школовање – истиче Јанковић Опанковић.
Кад је реч о читању и бројевима, родитељи често имају недоумице да ли и колико дете треба да зна. Стручњаци кажу да је предзнање пожељно али не и обавезно. Први разред је намењен стицању првих знања о словима и бројевима и то на прави начин, кроз игру уз вођство педагога. Свакако су неке основе пожељне али не и обавезне. Кад је реч о словима, уколико првак препознаје написано своје име или само зна да га напише то је довољно, а идеално, да препознаје и друга слова азбуке.
- У теорији, дете не мора да зна да чита и пише већ ће све научити. Има деце која уз своје старије браћу и сестре желе сама да нешто науче, то је онда пожељно, али ако се деца терају да то раде у предшколском периоду, врло лако се може доћи до нежељеног ефекта – негативног односа према школи. Ако дете има потенцијале, способности, стекне радне навике, неће бити проблем ни ако не зна ниједно слово да напише или препозна. Употреба мобилних телефона их је сигурно већ упутила у нека слова и бројеве. Ако дете не зна кад крене у први разред да чита, пише, сабира, за родитеље буде паника како ће се снаћи, али за тим нема потребе, деца све то јако брзо савладају – наводи школски психолог.
У Основној школи „Јанко Веселиновић“ у први разред кренуће укупно 112 ученика. У матичној школи, у четири разреда распоређено је 96 уписаних првака. “Срећан почетак школовања свим првацима. За сваку врсту подршке и деци и родитељима смо ту“, поручују у психолошко педагошкој служби
- Деца би требала да знају пут од куће до школе, да знају сама да се обују, закопчају, да имају развијене хигијенске навике, да поштују правила у групи. Што се тиче предзнања, пожељно је да знају бројеве до десет, да знају да се оријентишу у простору, шта је напред, назад, горе, доле, да препознају облике, да знају боје, евентуално годишња доба, дане у недељи. Треба да знају своје име и презиме, имена родитеља, адресу становања. Такође, да правилно држе оловку, боје у оквирима, али и да знају да се поздраве и захвале. Касније, да могу да запамте шта је за домаћи, и шта треба да понесе наредни дан у школу. Ми већ на тестирању препознајемо различите стилове васпитања и вештина код деце. Доста је и смерница када се формирају одељења које уједначавају одељења, од заступљености полова па до социјалне и интелектуалне зрелости детета. – каже Светлана Јовановић, школски педагог.
Најважније од свега јесте да дете у школу крене без страха, са осмехом, да се припреми на ново окружење, другаре али и обавезе.
Сања Јанковић Опанковић, психолог и Светлана Јовановић, педагог, Фото: Глас Подриња
