Процењује се да је између 2000 и 2500 људи ликвидирано на мосту. „Ако заборавимо прошлост, судиће нам будућност“ подсећају чланови некадашњег УГ „Мост“
Јовица Михаиловић, један од оснивача Удружења грађана „Мост“ и аутор књиге „Незаборав“, дуги низ година бавио се истраживањем о четничком покрету током Другог светског рата, али и дешавањима после ослобођења, између осталог и страдањима у Шапцу и егзекуцијама које су вршене на Железничком мосту на Сави.
Удружење „Мост“ је и основано са циљем обележавања места страдања и очувања сећања на жртве али аутор истиче и проблеме са признавањем тих догађаја у друштву и подељеност која и даље постоји.
-Породична повезаност са четницима, нарочито деда који је био осуђиван и помилован, мотивисала ме је да истражим истину о четницима, супротстављајући се стереотипима о њима као злочинцима. Радећи на књизи, наишао сам на податке директно повезане за убиства Шапчана и становника околних места на мосту, од стране послератне власти. Неки егзекутори су идентификовани, жртве делом пописане, уз доста тешкоћа при проналажењу архивске грађе. Злочини који су се догодили од 1944. године па све 1945., до данас нису кажњени. Било би добро да се сазна цела истина око тога шта се дешовало на мосту и у његовој близини, како не би дошло до понављања грешака али и неговања културе сећања – наводи Михаиловић.
Фото: Глас Подриња
Неки су у ноћима чекања, потпуно оседели Егзекутори су били различите групе, укључујући стражаре у затвору који су претраживали ухапшене, а убиства су вршена на платоу код старог мотела. Тачан број страдалих вероватно се неће сазнати јер су подаци дубоко закопани у архивима, а приступ неким списима је ограничен. Ипак, постоје фотографије и документи који сведоче о догађајима.
- Kасније, када сам дошао у додир са шабачком причом, све је то било у магли. Мало по мало, долазио сам до података. Истину да вам кажем, жао ми је што то нико раније није радио, можда стручнији од мене. Можда сам правио грешке, али колико-толико смо ошкринули врата истини. Добар део захвалности дугујем некадашњем кустосу шабачког музеја Миливоју Васиљевићу, који ми је пружио много грађе и материјала. Са њим сам и учествовао у оснивању удружења „Заслон“, па сам преко њега дошао до многих података. На месту где је данас мотел, некада је била плажа – баш ту су вршене егзекуције.
- Пут голготе је почињао од центра града: од градског затвора преко улице Партизанске излазило се на пољану на којој су раније одржавани велики годишњи вашари. Одатле се лаганим успоном излазило на савски мост. При крају рата мост је био преполовљен експлозијом немачких мина. Као у кошмарном сну, један крај зарђалог и гломазног моста утонуо је у реку и изазивао страх при погледу на њега...путници смрти на свом путу опраштају се од овога света, добацују своје последње поруке и узвикују своја имена. Понеко од њих би заплакао а било је и таквих који су упућивали ознашима псовке какве још нису биле изговорене под српским небом. Све се то могло пратити иза одшкринуте завесе на прозорима. Улица Партизанска била је будна у та праскозорја..- пише између осталог Зоран Станковић у тексту „Улица Партизанска“, цитирано у књизи „Незаборав“ Јовице Михаиловића.
Затвореници су довођени из затвора у центру града, спровођени према мосту ноћу. Тамо су убијани без суда и пресуде. Неке су терали да уђу у воду, па их убијали маљевима, чекићима или метком у потиљак. Тела су бацана у Саву. Тачан број жртава се ни данас не зна – прича Михаиловић и додаје да се у ауторској књизи „Незаборав“, налази и текст Зорана Станковића, Шапчанина из Партизанске улице којом су, под окриљем ноћи, спровођене жртве ка реци Сави како би биле убијане на, тада порушеном, железничком мосту.
- Овај запис Станковића је језиво сведочанство шта се тих дана, ноћи, нажалост и година дешавало у Шапцу, његово присећање, тада детета, док иза завесе породичне куће гледа мајку како посматра егзекуторе и жртве. Сви би то требало да прочитају – наводи Михаиловић.
Црква Свете Петке и капела посвећена страдалницима Удружење „Мост“ основао је свештеник Војислав Петровић, а придружили су му се осим Михаиловића, доктор Живко Топаловић и још неколико људи. Циљ је био да се кроз активности, а једна од њих је и издавање истоименог часописа, сачува од заборава страдање бројних суграђана и истина о томе како су и због чега убијани на Железничком мосту.
- Желели смо да обележимо место страдања код старог шабачког моста. Тамо је у то време, био запуштен простор, готово сметлиште. Саграђена је најпре капела посвећена жртвама стрељања на Шабачком мосту, а касније доградњом, и црква када су се, попут Горана Дедића који је донирао звоно за цркву, укључили и многи други добри људи. Наш циљ је био да се сачува сећање. Удружење Мост више не постоји као активно удружење јер су многи чланови преминули, а иницијатори су се посветили другим активностима, ми који смо остали више се не окупљамо, чак нас не позивају ни на комеморације. Дошли су нови, млађи људи, што је у реду, јер нам је и био циљ да се прича о томе настави. Интересовање за те догађаје постоји, мада је подељеност и даље присутна – наглашава Михаиловић.
Фото: Глас Подриња
