Бициклистичка инфраструктура пред новим изазовима

Бицикл се у Србији дуго посматрао као превозно средство за кратке релације или рекреацију, а тек у последњој деценији као реална алтернатива аутомобилу у градским условима. Са растом саобраћајних гужви, загађења и трошкова горива, питање бициклистичке инфраструктуре поново долази у жижу јавности. Међутим, између декларативне подршке бициклизму и стварне спремности градова за промене и даље постоји озбиљан јаз.

У већини српских градова бициклистичке стазе грађене су без јасне стратегије. Поједине деонице постоје, али често нису повезане у функционалну целину, завршавају се нагло или се деле са пешачким површинама. Таква решења у пракси доводе до конфликата и повећаног ризика, посебно у шпицевима.

И Шабац већ има изграђене бициклистичке стазе на појединим градским правцима, што представља добру основу за даљи развој немоторизованог саобраћаја. Ипак, већина постојећих стаза пројектована је у време када је број корисника био знатно мањи. Данас су те стазе често уске, са дотрајалом подлогом, недовољном сигнализацијом и без јасног физичког раздвајања од пешака. Уколико се у блиској будућности не приступи њиховој модернизацији и проширењу, оне неће моћи да одговоре на растуће потребе грађана.

Посебан изазов представља чињеница да бициклистичке стазе више не користе искључиво класични бициклисти. Све већи број грађана у Шапцу користи електричне бицикле и електричне тротинете, који се крећу већим брзинама и интензивније користе постојећу инфраструктуру. То значи да ће бициклистичке стазе у наредним годинама бити значајно оптерећеније него данас. Без проширења профила стаза, увођења јасних правила кретања и боље вертикалне и хоризонталне сигнализације, ризик од саобраћајних инцидената биће све већи.

Законски оквир у Србији препознаје бициклисте као равноправне учеснике у саобраћају. Закон о безбедности саобраћаја на путевима прописује обавезу коришћења бициклистичке стазе тамо где она постоји, као и кретање коловозом уколико стазе нема. Закон такође регулише обавезну употребу светала, док се за децу до 12 година прописује ношење заштитне кациге. Ипак, примена прописа у пракси остаје ограничена уколико сама инфраструктура није прилагођена реалним условима на терену.

Искуства европских градова показују да улагање у квалитетну бициклистичку инфраструктуру доноси вишеструке користи — од смањења загађења и саобраћајних гужви, до унапређења јавног здравља. За Шабац, то значи да постојеће стазе треба посматрати као полазну тачку, а не као завршен посао.
Колико смо спремни за промене, показаће управо одлуке које ће бити донете у наредним годинама.
Бициклистичка инфраструктура, посебно у контексту раста електричне мобилности, више није питање избора, већ нужности.

Редакција: Гласа Подриња